Nedeljko Žugić, 2

PRAZNIM RIJEČIMA PUSTOŠI SE DUŠA!

ЈАВНИ ПОМЕН (DR MIODRAG LAZIĆ)

nedeljkozugic73 | 16 April, 2020 20:35

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

ЧОВЈЕК ЖИВИ СПОМЕНИК,

ПОСЛИЈЕ СМРТИ ВЈЕЧИТИ ПОМЕНИК

 

(др Миодраг Лазић: 31. 5. 1955 – 14. 4. 2020)

Са смртних путева и обала враћао си људе у живот, онако како се среће само у Библији или у сновима пјесника.

Најбољи тренутак да помогнеш човјеку, теби је увијек био овдје и сада, без предаха.

Твој вјечни живот почео је онога дана када те Бог узео себи, а нама разболио срце да засузимо за тобом.

Те сузе, колективне сузе, чува у сузарнику Свети Сава, као и сабирно сочиво Србаља.

Божанском енергијом си вратио Васу Јеремића у живот, јер  срце је стало, а онда си се на божанској линији зрачења скумио са њим, као Свети Јован Крститељ са Богом. Тако си спасио хиљаде живота, јер си у себи имао здраву крв живота и божанску промисао да је најближи човјек Богу када је узвишен у даривању.

Умијеће да се дајеш, струком и науком, побудило је Божанску тачку у теби, што си орјечио у ‘’Двенику ратног хирурга’’, гдје се страхота рата најбоље види кроз призму ратне ране.

Имао си у себи чуло милости које ниједан хирург на свијету није имао, а себе си сматрао толико сићушним да си своје болести заборављао док си друге спашавао од сигурне смрти.

Превише си помагао другима, а ниси оболио од самог себе, јер си у временкој бразди расађивао свјетлот своје душе и ушивао ране  крвљу свог живота.

Био си човјек који осјећа и зна, зато се  ничега ниси бојао, увијек спреман да за пацијента учиниш све, не штедећи себе.

Ниси имао кад да говориш, а чуо си гласове са оба свијета!

У таквом споју - нема смрти!

Оставио си за живота у напонском пољу колективне свијести магнетну енергију која лијечи добрим дјелима!

Твоја дјела, као пророчанство, зраче небеском свјетлошћу у будућност...

Само је један земаљски небесник имао више суза на образу народа од тебе; живи светац који је ходио без сијенке - благопочивши патријарх Павле, који те одликовао за благодарна дјела подарена српском народу орденом Свтог Саве!

Обојица сте, видио сам то, испод небеског сача ходили, али није ишла сијенка за вама, јер сте се умивали водом која није имала сијенке.

Зато ти је Бог давао махове и духовну енергију претварао у  акцјону силу која помаже и лијечи друге.

Твоја крв – тај течни кристал живота, струјила је у отвореној рани преко 3.500 хиљаде рањеника...

Ниси излазио из сале док не оживиш пацијента!

Два и по мјесеца си оперисао са гипсом на нози, која је била савијена и на столици, а ти за операционим столом…

Исцјелитељске руке лијечиле су све ране!

И зар таквог човјека да растави од живота невиљиви непријатељ, зао дух који је изашао из епрувете владара свијета!?

На ту вијест, народу који те воли, стало је дисање, али није срце, јер су осјећали да те Бог узео себи, без оних четрдесет дана путовања кроз митарства…

Није је Бог провјеравао, знао је за твоју чисту душу која је продужавале животе онима који су задобијали ратне ране.

Говорећи из ратних рана, теби и јесам написао стих: И мртви и живи у истој су офанзиви!

Не могу заборавити оно што си написао у отвореној ратној рани Сарајева:  "Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу..."

Болну избјегличку офанзиву сарајевских Срба сам посветио теби:

 

ЗБОГОМ САРАЈЕВО

 

3. (Др Миодрагу Лазићу)

 

 

Падају пахуље – чаробнице бајке

сарајевске, нескрите, невиђене.

На гробљу синове ископавају мајке

по други пут оплакане, сахрањене.

 

Трепери туга у њиховим очима,

измијешао се сан живота и смрти;

све то јасно је, овдје, свима –

па могу нечуте ријечи чути.

 

Збогом, чарне боје, сарајевске дуге,

збогом росо блиставога сјаја,

здраво,  кратка руко туђег завичаја!

 

Ово је колективна смрт, нема друге.

Из ње, мили моји, васкрснуће неко,

кажем ти жалосна – избјегличка ријеко!

 

Илиџа, 2. 3. 1996.

 

 

Видио сам те као човјека који иде путем до бесмртности, јер си кроз људску крв и призму многих рана, као пчела на рани,  спајао све прошле и будуће дане!

За тобом плачу хиљаде људи, испуњавајући ти посљедњу жељу да те сахране уз ‘’Марш на Дрину’’, ту божанску струју неказаних ријечи.

Многе улице у српским градовима добиће твоје име, јер од превеликог давања ниси оболио од самог себе, али си постао за живота бесмртан, јер си ставио печат на Јаковљеву посланицу: ''Вјера без добрих дјела је мртва''.

Отишао си у вјечни Живот за вријеме васкршњег поста, а то је потврда да си за живота обезбиједио бесмртност!

Прије него што се опростимо, морам навести твоје посљедње ријечи:

 “Отишао сам часно и поштено, као директор Универзитетског центра, два месеца пред пензију. Стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми нису дозвољавали да се склоним.

Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио.

Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда, заувек искрено ће плакати сви, јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене.

Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав. Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".  Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа”.

Душа ти се раја нагледала, ''вјечна зубља, вјечне помрчине, нит' догори, нити свјетлост губи''.

На Велики четвртак,

 

Орјечио и свјетлописао,

       Недељко Жугић                     

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE ČLANCI, TRAKTATI, KOLUMNE | Sledeći | Prethodni | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb