INFORMATIVNO-MREŽNI RAT PROTIV SRBA I RUSA

(internet je nervni sistem čovječanstva,

ali treći svjertski rat se vodi parapsihološkim fenomnenima)

 

Da bi to u samom progovoru bilo zanimljivo, najbolje je početi od lapidarne srpske narodne poslovice: ''Prislušnik – gori neko krvnik''. Direktno je pojmljiva, bez metaforičnog sjaja i poetične zgusnutosti.

Uz to, treba imati u vidu da smo se mi Srbi u borbi za nacionalno jedinstvo i lažni sjaj bratstva i jedinstva u komunističkoj školi lukavosti, kada je u pitanju informisanje, umnožili do besmisla. Nikakvo čudo, svima smo pravili državu, a svoju smo smanjivali...

Staro je pravilo da ako želiš da razoriš jedan narod, uništi mu istoriju, tradiciju, jezik, obrazovanje, porodicu, šumu, agrar…a nagradi one koji to čine, kao što su naši političari uradili poslije raspada komunizma.

Danas je sve politika, jer i ne biti u politici je politika. Sve je podređeno toj opakoj bolesti u društvenoj stvarnosti, a ugrožena je i sama Majka Priroda! I cvijeće je počelo da vene na relaciji od labilnih socijalnih (polčitičkih) konflikata do ratova koji su uvijek tu, jer u stanju mira vrše se pripreme za rat. Uvijek žešći i podmukliji. “Rat” se vodi “u sjenci”, “iza kulisa”, bez ispaljenog metka.

Što bi rekao pisac knjige ‘’Mrežni ratovi’’ Aleksandar Dugin: ‘’U samoj politici je akcion konflikt’’.

Vremena i tehnologije se mijenjaju, ali politički ciljevi su isti – potčinjavanje država i naroda. Rat ima samo jedan cilj da se ubijaju ljudi ili onesposobljavaju za normalan život.

Današnji ratovi vode se na drugačiji način, a jedan od najprisutnijih i najakcionijih je mrežni rat, koji je uvijek bio prisutan u istoriji čovječanstva – kao plemenske mreže, vjerske i mnoge druge igre lukavosti da se zavara protivnik.

Na kraju dvadesetog vijeka stvorena je globalna mreža i mogućnost uticaja i upravljanja ljudima na svakom mjestu na planeti.

Internet je tehnički elemenat mreže, a on je nervni sistem čovječanstva, koji prožima psihosocijalnu sferu korisnika tih usluga. Onaj ko upravlja tim mrežama može da postigne velike uspjehe, kada je u pitanju  psihološko-propagandni agens djelovanja na ljude, pa i kompletne društvene zajednice.

Aleksandar Dugin kaže da su ‘’krajem devedesetih američki vojni stručnjasci počeli da izučavaju  savremene vojne konflikate i došli su do zaključka da uvedu centralno mrežno upravljanje u vojnim strukturama SAD-a, jer su smatrali da je vojnoj mašineriji revolucija neophodna, dok su sociolozi pratili šta se dešavalo na drugim krajevima planete, i analizirali su sve forme  sadržaje djelovanja na pojedince i društvene zajednice, pa i same države’’.

‘’Mi smo tvorci istorije, a svi vi možete da proučavate šta mi radimo, rekao je Karl Rouv, šef kabineta predsjednika SAD, Džordža Buša. To doslovno ztnači da Amerika kao imperijalna sila vlada svijetom i zna istoriju unaprijed, drugim riječima šta će biti, a to je ono što su oni propisali u svojoj kontrolisanoj teoriji haosa. Sve to putem ‘’mrežnog rata’’ preko internet i novih vrsta komunikacija. Glavni cilj je da stanovništvo jedne države (i svih država) uključe u aktivan proces socijalnih i ideoloških transformacija.  Taj nevidljivi ratni agens naziva se ratom ‘’šeste generacije’’, koji koristi tehnološka dostiguća, kada onaj ko se napada ne može da koristi ni svoje oružje za odbranu.  

Slobodan Stojičević u knjizi ‘’Mrežni rat protiv Srba’’ ističe: ‘’Knjiga ‘mrežni rat’ je teorijski rad o vrsti ‘hibridnog rata’ koji Sjedinjene Američke Države vode radi promocije svoje ideologije’’.

Stojičević napominje ‘’da je glavni cilj mrežnog rata usmjeren prema korisnicima društvenih mreža, ne samo interneta, nego socijalnih zajednica, realnih kolektiva, grupa, pokreta, organizacija – radi stvaranja pretpostavki za formiranje neophopdnog kontakta’’.

Zašto je to potrebno? Zato što je najvažnija faza mrežnog rata stvaranje javnog mnjenja, socijalne klime za akcionu usmjeravanje društvenih procesa…

Ako pođemo od činjenice da je politika svjesno i aktivno usmjeravanje društva u projektovanom cilju, eto nam odgovora na svijetleće upitnike šta je rat društvenim mrežama!

Sve je u ljudskoj zajednici poznato, osim budućnosti, to je nešto što se nije dogodilo…Ali, tvorci Novog svjetskog poretka sa monopolističkom strategijom mrežnih ratova i to poznaju.

Sjede u moćnim ložama, i što bi rekao Erih Fon Deniken pišu novo ‘’sjećanje na budućnost’’.

Rat postaje sveopšta mrežna pojava, u sferi  obavještajnih službi, tehnička otkrića, novinarstva, diplomatija, ekonomije i kompletnog civilnog stanovništva.

SAD sve čine a zadrže vodeći  korak na putu ka svjetskoj mrežnoj prevlasti.

Ruski geopolitičar Aleksandar Dugin na promociji svoje knjigu "Mrežni ratovi" U Beogradu, naglasio je kako Amerikanci vode mrežni rat rotiv Srbije, Rusije ali i drugih zemalja, navodeći da je pri ruskom generalštabu osnovano odeljenje za mrežno ratovanje i izrazili nadu da će i Vojska Srbije formirati takvo odeljenje.

Rusija mora da bude velesila, inače je neće biti“, kaže naglašava Alekssndar Dugin, tvorac  savremene ruske škole geopolitike.

Srpska pravoslavna crkva je, spolja i iznutra. mrežno napadnuta, ali ne uviđa opasnost. To je ogledalo realnosti, jer crkva se odvojila od naroda i države, a pravoslavlje se svelo na ‘’narodno veselje’’ i ‘’srbovanje’’. Narod je opijen tim jednoličnim i neduhovnim ‘’mantrama’’, a američke vladine agencije razvijaju kognitivna oružja za postizanje vještačke inteligencije, da nemisleći ljudi prihvate intormacije koje direktno idu na njihovu štetu, pa čak i gubitak minimum nacionalnog identiteta.

Svijetle se upitnici da li živimo svoj život, ili je on simulacija.  Narod se preselio na internet, a ljudi ne osjećaju da su postali ‘’kontejneri’’ u kojima se gospodari svijeta gruvaju njihovim mozgovima.

Dijagnoza za našu socijalnu bolest je ‘’energija zablude’’ ili ‘’gara-mantra’’ – muzika sa dva tona, korak naprijed, dva nazad…

Ko nam je kriv što smo kuću izgradili nasred carskoga druma, rekao bi Jovan Cvijić, a ja bih dodao da nam svijest padne u nesvjest! A mrežni ratovi postaju sve agresivniji. Vode se tzv ‘’soft’’ ili ratovi za ‘’meko informisanje’’, Rusije i njenih interesa. “Narandžasta” revolucija u Kijevu predstavlja tipičan primer upravo takvih tehnologija, a cilj je da Ukrajinu odvoje od Rusije, a  Srbiju od Ruskog uticaja.

Američe arhitekte mrežnih ratova ostvarili su preko štampanih i elektzronskih medija, u Srbiji svoj cilj a od Srbije i Srba više ništa ne zavisi, a sličnu sudbinu čeka i Rusiju. Ruski geostrateg i poznavalac mrežnog ratovanja Aleksandar Dugin ima rješenje za taj problem. On konstatuje sljedeće: ‘’Treba spremati mrežnu armiju novog pokoljenja – pravoslavnu, slovensku, srpsku, rusku. Rusija mora da bude velesila, inače je neće biti", jer, potkreljuje to Dugin, činjenicama ‘’Sjedinjene Američke Države koriste mrežne tehnologije da uspostave sopstvene kodove ponašanja, kulture, poimanja svijeta, što pogotovo djeluje na omladinu, na obične građane. Zajedno sa tehnikom usađuju se istančane psihološke smjernice koje nadalje predodređuju stereotipe ponašanja. To je sistem kodiranja".

Tako amerikanci rade šta hoće na čitavoj teritoriji planete, pa i da izmisle ‘’Al kaidu’’ i Bin Ladena, koga samo oni mogu da sklone iz ‘’života’’, jer su ga izmislili, kao zamjenu za ‘’nevidljivo’’ zlo koje Amerika rasipa po svijetu.

Haker Džulijan Asanž se bavio Googlom i otkrio je njegovu vezu sa Hilari Klinton, bolje reči da je Google "geopolitički vizionar Vašingtona. Googl je odigrati značajnu ulogu u  izborima za američkog predsjednika 2016. godine, pošto kompanija ima veoma bliske veze sa Stejt departmentom, koji je Klintonova ranije vodila.

Pametne telefone pokreće  Android, koji je Googlov operativni sistem? To znači da Googl zna zna njihove lokacije, vajrles mreže koje se nalaze u okolini, sve što su tražili, oglase na internetu koje su videli (a iza kojih takođe stoji Googl), mejlove koji su povezani sa Gmailom.  Gugl je  u službi  Nacionalne sigurnosne agencije NSA, vlade SAD.

Prislučnik je uvijek bio gori nego krvnik, kaže srpsksa narona poslovica, a Rusi su je vrlo ozbiljno shvatili pa su njihovi hakeri postali Edvard Džozef  Snouden – bivši savjetnik Centralne obavjeđštajne agencije  (CIA) i Džulijan Asanž -  australijsnki novinar i stručnjak za internet, osnivač i vlasnik ‘’Vikiliksa’’.

U naučnoj sferi, ali i istoriji čitanja tajnih i nevidljivih poruka, najveći haker je Nikola Tesla, koji je čitao tajne ‘’duha svetoga’’, jer kako bi drugačije primao objave božanske istine ‘’da jedna misao može odrediti kretanje cijelog svemira’’. Ta misao je samo Bog, a Duh Sveti je samo medij prenosa i koncentracije te energije, koja se iz neviudljivog pretvara u vidljivo.  Rusi posjeduju Teslino tajno oružje i zato su apsolutni vladari svijeta, ali ne u smislu da napadaju, nego da mogu suvereno da se odbrane od bilo kakvog napada na njihovu zemlju.

Ruski hakerii su otjerali Obamu sa vlasti, spriječili Klintonovu da dođe za presjednika SAD, dovodeći Trampa…To je poštena borba antiglobalista protiv Amerike, koja je svjetski policajac i koja bi željela da zavlada svijetom, pa čak i Rusijom. Na tom putu najviše im smeta Srbija i zato se dešava baš ono kako kaže šaljiva pjesma: ‘’Zdrav Srbine, nerođeni brate, sve su sile udarile nate’’.

No, odgovorno tvrdim, onako kako sam napisao između dva sarajevska ratna pakla 1993 godine: ‘’Srbi su magnetna energija koja može spasiti planet od uništenja’’. Stihovi su dio intuitivnog prosjeva, bolje reći duh energije koja je došla direktno od Boga, a ja sam samo bio medij koji je to zapisao.

Rusi su najmoćniji u parapsihološkim i psihotroničnim ratovima, u kojima je neprijatelj nevidljiv, a njegovo oružje je  hipnoza, telepatija, psihokineza, manipulacija vremenom, prenošenje bioenergije, dematerijalizacija i drugim paranormalnim tehnikama.

U čemu se očituju takva dejstva na ljude? Pa u bezvoljnosti, gdje niko nikoga više ne sluša, gdje političari varaju narod kradući mu budućnost, a nisu nimalo svjesni ni odgovorni za diktiran i kontrolisan haos…Uslovno kontrolisan, dok  Božanska sila ne pobudi ljude, kao što se to dešava na počletku 2020 godine u Crnoj Gori, gdje narod braneći svetinje, čini pobune biblijskih razmjera, jer mu Božanska sila ne da da bude pokoran i pokoren od vlastodržaca koji im kradu budućnosti, jer je unaprijed znaju.

U parapsihiloškim ratovima prije fizičkog uništenja dolsazi o psihičkog.

Naravno, u takvim igrama lukavosti, Rusi su negirali trvrdnju Pentagona, da oni koriste ekstrasense u vojne svrhe. Zbog toga je američko ministarstvo odbrane došlo do saznanja da su Rusi u velikoj prednosti jer koriste PSI energiju u vojne svrhe. Ti ruski ekstrasenci ‘’čitaju misli’’, ‘’prenose energiju na daljinu’’, utičući na zrastveno stanje i emocije drugih ljudi, pa i one zaposlene u američkim vojnim bazama.

Sve se to svodi na zaklkjučak da se treći svjertski rat vodi parapsihološkim fenomnenima!

Ruska super vojska u stamju je da čita misli, a moždanim talasima uništavaju računarske sisteme.

Mogu da uđu u um zarobljenog neprijatelja i da ga pretvore u dvostrukog agenta. Moždanim talasima, čitaju dokumenta na stranim jezicima, mogu da otkriju zasjede, izazovu požar, mogu da prisluškuju i ometaju radiotalase, mogu da ubijaju astralnim mecima, kao što je to svojstveno svetim ratnicima, koji ratuju za opstanak čovjeka na planeti zemlji.

Mojoj malenkosti, na mnoge svijetleće upitnike  dala je voda koju popijem, koju gledam. Iz nje tečni kristal reflektuje svijest iz okoline, koji zajedno sa duhom intuicije daje odgovor koji nauka ne može da objasni, ali društvena stvarnost opečati kao stvaran događaj.

 

Beograd, mart 2020. godine

 

                                          Orječio i svjetlopisao, Nedeljko Žugić

 

 

 

 

 

U AUŠVICU NE MOGU DA GORE

 

 

SVIJEĆE I DA RASTE CVIJEĆE

 

 

"Idite. Boravite koliko želite, ovde se kapije ne zatvaraju",  jer Aušvicu se ne vraća. Iz njega se nije izlazilo, u njega se ne dolazi opet, jedanput je dovoljno...

Nema selekcije, goli živon na brisanom prostoru i put ka jednom pravcu – ka gasnoj komori, vješalima ili strijeljanju...

To je Aušvic – masovna grobnica smrti za milion i stitinu hiljada ljudi, žena i djece, od ukupno jedan milion i tristotine hiljada, od toga 1 miion jevreja, što znači da je dvijestotine hiljada preživjelo.

Većina žrtava je ubijena odmah po prispjeću u logor u gasnim komorama Aušvica II u kojima je korišćen gas ciklon B. Ostali su umrli od sistematskog izgladnjivanja, prinudnog rada, nekontrolisanih epidemija, u egzekucijama strjeljanjem i u medicinskim eksperimentima. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Komandant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svjedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu.

Do danas su sačuvani mnogi objekti logora Aušvic. Oni su zvanično pod zaštitom Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, osnovanog 1947, koji ima i funkciju istraživačkog centra za proučavanje holokausta. UNESKO je ovaj logor 1979. proglasio djelom Svjetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - njemački nacistički koncentracioni logor smrti“.

Godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica 27. januara 1945. se u svijetu obilježava kao „Međunarodni dan sjećanja na žrtve holokausta“.

Sram i stid nadživljeće Njemačku i zabrane joj da se ikada, kao nabujala rijeka, ne izlije izvan svojih grnica, jer će im se vratiti u glavu cigle Berlinskog srušenog zida...

Čim im je bilo dozvoljeno da se ujedine 1989. godine, neofašisti, omdah su počeli da rasturaju Jugoslaviju i da osvajaju Balkan, a onda prema istoku i Ukrajini. Margaret Tačer se protivila ujedinjenu Njemačke, a Čerčil je rekao: "Idem da spavam, a ako se Njemacka ujedini, probudite me". Ruski predsjednik Mihailo Gorbačov je bio ponosan što je srušen Berlinski zid... Jelcin je žmiro ili je posmatrao sve to kao pijan lovac nejasan cilj... NATO pakt je zadovoljno trljao ruke, jr je uspio da uništi komunistike zemlje, prije zadanog cilja, prije 2000 godine.

U Aušvicu ne mogu da gore svijeće i da raste svijeće!

Stari jevrejski običaj je da kamenom zamijeni cvijet, jer kamen ne vene, a iz ukamenjene tišine samo Bog govori što umjesto cvijeta stoji kamen.

Ako bi zaboravili taj pakao na zemlji, zemlja bi se otvorila da u nju propadnemo.

Papa Jovan Pavle drugi, prilikom posjete ovom zacrnjenom mjestu na kugli zemaljskoj, rekao je da je ovaj nacistički logor obračun sa savješću čovječanstva i da ta najveća nacistička fabrika smrti je lekcija da nijedan narod ne smije da se razvija na račun drugog, po cijenu istrjebljenja drugog.

U Drugom svjtskom ratu, svaki Jevrejin, čovjek, žena ili dijete, je bilo predodređeno za gasnu komoru.

Kad je u jutro 27. januara 1945. ruska vojska ušla među barake logora smrti, Aušvic-Birkenau, zavladalo je nijemo zaprepašćenje živim leševima koji se nisu mnogo razlikovali od mrtvih među kojima su ležali...

Ženski logor, postrojene zatvorenice izbrijanih glava, u prugastoj odjeci, kreću na prisilni rad. Oko njih laju razdraženi psi, a tu, na blatnjavom zbornom mjestu, sjedi čudna grupa i – svira. Valcer, koračnica... Sasvim nadrealna scena. Sablasno mršave sjenke drže instrumente i preplašenih očiju sviraju, dok ih one koje idu na rad proklinju, jer ne moraju na teški fizički rad. Imaju i dirigenta, drži nevjerovatnu kombinaciju instrumenata na okupu kako se kompozicija ne bi raspala. Žena koja igra tu nevjerovatno bizarnu ulogu, dirigentica jedinog ženskog orkestra u nacističkim logorima smrti, zvala se Alma Roze, violinistkinja, rođena 1906. godine u Beču, od oca Arnolda, punih pedeset godina koncert-majstora Bečke Filharmonije, i majke Justine, sestre velikog i čuvenog kompozitora Gustava Malera, po čijoj je supruzi i dobila ime... Svirali su dželatima za goli život, iscrpljujući se do iznemoglosti.

U deliriju straha između žrtve i zločinca, desila se ljubav Jevrejke Helene, zatvorenice iz Aušvica i esesovca Franca Vunča, a bila je najviše zabranjivana ljubav pod vlašću nacista...

Jedna od te tri žene esesovke – dželatice,  zatvorenice je premlaćivala i na njih puštala svog psa kojeg je istrenirala da ih grize za genitalije. Iza milog osmijeha skrivala svoju odvratnu narav. Bila je oštra i imala je psa kojeg je indoktrinirala da mrzi zatvorenike. Tjerala bi ih da stoje nepomično satima na hladnoći ili na vrućini, a ako se neko pomaknuo, pustila bi psa na njega. Mnogi nisu preživjeli njegove napade, svjedočila je jedna od preživjelih.

Djeca nisu bila pošteđena tretmana kakav su imali i drugi zarobljenici. Mala djeca bi bila ubijana odmah po dolasku u logor, malo jača radila su u krematorijumu u Birkenauu. Kada bi iznemogli počeli da oboljevaju, ubijani su smrtonosnim injekcijama. Dio dečaka služio je čuvarima za perverzno seksualno zadovoljavanje. Posebne strahote preživljavala su djeca koja su korišćena za monstruozne eksperimente doktora Mengelea.

Jozef Mengele bio je nacistički ljekar koji je stekao nadimak ''Anđeo smrti'' zbog okrutnih eksperimenata koje je vršio na ljudima u Aušvicu. Osjecao im je udove i ponovo ih sastavljao, a glavni cilj da vrši eksperimente i otkrije kako genetskim putem nastaju blizanci. Sledeći korak bio bi da vještačkim putem poveća stopu rođenja pripadnika arijevske rase, po naređenju svog gospodara Adolfa Hitlera. U logoru Aušvic u smrt je poslao 400.000 ljudi.

Zlima mržnje uvijek sija, jer šta je zlo nego odsustvo Boga u čovjeku!

Zbog toga, danas, a i uvijek, u Aušvicu ne mogu da gore svijeće  niti da raste cvjeće.

 

                                                                                      Nedeljko Žugić

 

 

 

Истраживања

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ,

А СРБИЈА СТРАХОМ

(https://www.youtube.com/watch?v=nPSmjaGI6lE&t=1286s)

 ''Боже, дај ми снагу и просвјетљење 

да будем доброми%

 

Истраживања

ГРАЧАНИЦА ЈЕ ПОТОПЉЕНА ВОДОМ

А СРБИЈА СТРАХОМ 

 

  'Боже, дај ми снагу и просвјетљење 

да будем добромислен и праворјечив!''

 

Вода је  света мајка живота која не потапа и уништава живот, већ га ствара и гради. Она је у сваком живом створу матрица живота и рађања, а не рушења и разграђивања. Она памти божански наум, јер је у њој под куполама сунца настао живот. Сунце је отац живота, а вода света мајка. Не каже се, када се спомињу мртви, у поређењу са живима, ''сунце га гријало'', јер и саму помисао на сунце и воду, сами Бог чује.

Ниво свете воде живота је потопио светињу стару пет вијекова, за коју је највећи српски духовника, послије Светога Саве, Николај Велимировић, рекао: "Не морате, децо, ићи на Свету Гору, ево вам Свете Горе овде."

Хидроелектрана ''Стубино-Равни'' грађена је 26 година, да би се ријешило снабдијевање водом Колубарског округа – Ваљева, Обреновца и Лазаравца.  Акумулационо језера је настало преграђивањем токова рјечица Јабланице и Сушице, а стручњаци су процјенили да се поплаве које су биле 2014. године не ногу поновити, а цијена тога је потапање манастира Светог Арханђела Михаила из петнаестог вијека.

Од почетка градње бране знало се да ће храм бити потопљен. Тадашњи владика шабачко-ваљевски Јован са државом је потписао уговор о измештању цркве Ваљевске Грачанице, што је био основни предуслов да брана може да почне да се гради. Тај уговор потврдио је и наредни епископ шабачко-ваљевски Лаврентије.

Стручњаци Завода за заштиту културе у Ваљеву утврдили су да је евентуално премјештање храма на другу локацију немогуће, због трошног материјала од ког је изграђен. Због тога, са СПЦ је потписан уговор 2003. године о размјени непокретности.

Изграђена је нова црква у оближњем селу Брезовице, са парохијским домом, продавницом, паркингом, а храм Ваљевска Грачаница постао је власништво Јавног предузећа "Колубара" из Ваљева.

Најбољи, до сада, суд шта се крије иза протеста за спас Ваљевске Грачанице, дао је Драган Николетић у НИН-у од 10. 04. 2016. године: ‘’Да су то тврде струје унутар СПЦ да се обрачунају са екуменистима и сруше патријарха Иринеја, и како се у тај сукоб уплео премијер?’’

Mјештанима и вјерницима, остало је у живом сјећању Ваљевска Грачаница од које непримјерено времену и простору и реалном појму види се још само врх куполе и крст ове пет вијекова старе светиње.

Покретна и статична слика малог сплава који је завезан конопцем за куполу Цркве и обалу, обишла је земаљску гуглу, ко зна колико пута, најављујући апокалипсу, без Нојеве арке спаса. Какав спас када је светинја удављена, а не потопљена. Истом народу, који то све мирно посматра, па и невладине органиyације које ћуте када су национални интереси у питању, је вода ушла уста.

Разлике између ове светиње и голотрбог народа нема.

Страх му је зачепио уста, сада у њих улази вода. 

Као у Кафкином ‘’Просесу’’, само ће их стид надживјети!

Зашто се нико од црквених званичника не оглашава поводом дављења у води манастира Ваљевска Греачаница? Завјереничка ћутња и нејасан дијалог између Премијера Александра Вучића и његове светости патријарха Иринеја. Премијер, у предизборној кампањи, каже да чека само зелено свјетло од патријарха, а патријарх да је ‘’можда и прекасно’’, док живи дух светиње у самртничком хропцу умире…

Али, као што се јави просјев, сваком живом створу, у тренутку умирања, када душа иде пред Божијхи суд, Бог шаље одговор на свијетлеће упитнике заведеном стадо од стране политичара који бурљају лажним ријечима по души народа, крадући му будућност дужничким ропством и задуживањем...

Засиграће коло наопако…

Каже то простор, на пар стотина метара ваздушне линије, на Бакића брду у Тубравићу, у којем се види нови храм, подигнут као замјена за потопљени: празан, закатанчен, а улазну капију је развалио вјетар гњева, који се до Бога чује, јер владика ваљевски Милутин држи се обећања да „док је жив, неће признати замјену за Грачаницу“.

Не треба запоставити чињеницу да је одлука да храм буде потопљен донесен прије четврт вијека, уз благослов Српске православне цркве, али и то да се локални мјештани, али и велики број вјерника, се са тим не мире.

Бог је у свему, и изнад, а ђаво је у нестрпљењу, у укритости информација, у неравнотежи социојалних сила, на релацији завјереничке ћутње црквене хијераргије, владајућих олигарха и народа у којем расте притисак од страха, који је  ‘’стадо час тупо стрпљхиво, час дивље разјарено’’.

Чуварти потопљеног храма тврде да безбожници уништавају Србију издајом, Свету Цркву екуменизмом, хранећи народ модификованом храном и пелцујући га вакцинама, крадући му будућност увели су га у дужничко ропство, и то политичари, који се мијењају као пелене, али су нарасли да буду агенти страних инвестиција и интереса, који воде државу стрјелимице у пакао, јер у њој нема морала, социјалне правде и социјалне истине…

Враг је у детаљима, знају то политичари, зато своју љубав према народу показују и доказују личним богаћењем, бацајући ‘’удицу лажи и лагарија’’ народу, остављајући му свето сиромаштво у наручје, у стомак, у нерве, бурљајући му по мозгу као електродама за наизмјеничну струју…

Њихова мантелна стратегија дјелиује попгубније од руског психотронског оружја и бијелог фосфора од теслиних распрскавајућих ватрених кугли, које су слика и прилика содома и гомора… Постоји претпоставка да “ХАРП” дјелуије не само као климатско оружје него и психотронско, способно да дјелује на психичко и морално стање људи одређеног региона на које је усмјерено.

Недорасли политичари извршили су атентат на науку, умјетност, слободу мисли и говора, у договору са црквеном хијерархијом пљачкају народ и праве православну масонерију, а народно осјећање су претворили у агенс личне преваре и богаћења…Погледајте само каква аута возе, како сијају њихове одоре, коју имају пратњу, какве праве владичанске дворове, умјесто да кажу политичарима и народу, као чувари стада: НЕМА ЗДРАВИМ ДРУШТРВЕНИХ ОДНОСА БЕЗ ПРОИЗВОДЊЕ И ПРОИЗВОДНИХ СНАГА! Хајмо правити фабрике, чувати стоку, да оплеменимно наша природна богстава које нам ја Бог дао, а не да их залажемо у хипотеку дужничког ропства!

Радници, као робови, раде за тристо еура, без икаквих радничких права, а бијела куга хара – бездјетност Срба се умножава, села нестају, југ Србије је пуст и озрачен радиоактивним отпадом и биједом…

Знају ли они да у духовној сфери у потпуности важи закон спојених посуда и да ће прорадити агенс побуне народа, да ће то ‘’тупо стрпљење’’ да се претвори у ‘’дивљу разјареност’’, у експлозију социјалног бунта…Каже ми то чист осјећај, који је Божија објава...

Свети Николај Велимировић са ‘’Небеском Литургијом’’, кроз разговор Светог Саве и Бога, предсказује шта ће бити са Србима.

Проф др. Марко Младеновић, је за живота истицао: ‘’Срби ће за 25 година постати национална мањина у својој земљи. Према последњем попису становништва, Срба је данас мање него 1991. године. Скоро трећина бракова је без дјеце, много је разорених породица и самаца.

Села су  готово празна - остали су само старци и неожењени мушкарци. На један брачни пар долази 0,9 дјеце. У сваком седмом селу рађа се једна беба годишње…’’ 

Спадамо у најстарије становништво на свијету, са просјечном старошћу становништва од 40 година. 

Потапањем чудотворне Ваљевске Грачанице губи се разум, а предаја наше територије чизмама НАТО трупа (пошто је наше небо већ одавно продано потписом „Партнерства за мир“, само показује какви користољубиви масонски идолопоклоници владају над народом коме је украдена будућност.

Потапањем Светиње Грачанице - Вучић ће пресудно потопити и своју будућност као и сви предходници  на власти.

А са друге стране, власт у Србији је домаћим и страним приватним компанијама омогућила убирање енормног профита, и то на бази црпљења природног ресурса – воде!

Приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама странаца само је увод у оно што тек слиједи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабдјевањем грађана.  Влада Србије ће овај задатак обавити по експлицитном налогу ММФ а уз координисане активности Свјетске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој. Јавна је тајна да неколико година уназад ММФ поставља ултиматум режиму у Србији да се што прије крене у “реструктурирање” и приватизацију свих 700 јавних предузећа. Зато је и донешен нови Закон о раду, који су делегате у скупштини усвојили као послушни папагаји.

''Једна нација може преживјети своје будале и чак оне амбициозне, али не може преживјети издају изнузтра'', закључио је мудри Цицерон, највећи римски адвокат, филозоф, политичар и говорник.

И, на крају, као закључак, шта очекиватио од такве поданичке власти осим да потапа светиње водом, а страхом Србију.

 

Мај 2016.                                               Недељко Жугић

 

. 

 

 

 

OSAM GODINA ŽIVI U PEĆINI SA PSIMA

  h(ttps://www.youtube.com/watch?v=paUmz9pCGSQ&t=198s)

•      Ivo Andrić: ''Čovjeka ćete najbolje upoznati ako ga promatrate kako se ponaša kad se nešto dijeli besplatno''. Žarko Hrgić nikada nije dolazio tamo gdje se nešto dijeli, iako je Bosna u poslijeratnom periodu poznata po takvim mjestima.

 

Žarko Hrgić j rođen 1955. godine u selu Konjevići, nedaleko od Zenice, ali se kao dijete preselio u Ulicu Mahmuta Bušatlije 13 u Zenicu.Tu je proveo djetinstvo, radio je u zeničkoj željezari 12 godina.  Nekada je bio oženjen, živjeo je sa ženom  i sinom.  O tome nerado priča, kao i o prošlosti i ljudima koje je sretao, što i jeste indikativno za ovu priču i njegovu odluku, kako on kaže ''princip'', da iskoči iz nornalne kolotečine drušvenog života i odluči se, već osam godina, na život u pećini sa psima. Umjesto toga, rado govori o životu u Njemačkoj, gdje je proveo 10 godine. I nama i drugim medijima...

Upriličeno tome, sjećam se kada su u jednom od romana Hermana Hesea pitali glavnu ličnost, u nepodnošljivim Frojdovim okolnostima, kada će biti bolje, a on im je odgovorio: ''kada zavladaju psi''. Mojoj malenkosti, u ratnom Sarajevu, ostala je rukopisna knjiga ''Pasje doba''.

O ljudima koj je sretao ne govori uopšte, kaže ''nisu važni''.

U mladosti je bio dobar slikar, ali se tim poslom ne bavi 30 godina, a nada se da će ponovo slikati život na platnu raspetom između zemlje i neba.

Najviše mu se sviđa zagrljaj majke prirode i samoća sa 360 stepeni obuhvatna. Nije zatvoren, a sa sagovornikom uspostavlja brzo kontakt i jako je prijatan, sa naglašenim odnosom da kaže ono što ga namjeravate pitati. To je uvježbao živjeći sa psima, koji imaju autentičnu emociju i tajanstven generalni štab intuicije.

Priča o Žarku je personifikcija priče o državi koju  su rasturile velike sile, nametnule im rat i ukrali budućnot prije nego njima samima. To je i priča o srušenom berlinskom zidu čije cigle taj jadni narod udaraju u glavu...

Ovo svjedoči priču sa obrnutim vokabularom, a to je da je Žarko Hrgić moderan Robinzon Kruso – jedini preživjeli od posade broda koji je nasukao na hridine ratom opustošene države, poslijerata zadužene i prodate budućnosti, sa ljudima koji su obična nula u glasačkoj mašineriji, sa poptuno prodatom budućnošću i građanima živih mrtvaca.

Robinzon Kruso je na pustom osrvu proveo dvadeset godina, a Žarko u pećini osam, a mediji su ga nazvali ''pećinskim čovjekom sa obala  Babina rijeke'', ''čovjekom koji živi sa psima'', ali mi bismo dodali da ne odbija kontakt sa ljudima. Dakle, nije isčezao iz društvenog života, ali ga prati uvjerenje i ubjeđenje da je na ispravnom putu da živi kako je odlučio, držrći se  principa kao dokaz da sama snaga misli ostavlja tragove njegovog ispravnog djelovanja.

Od društva ne očekuje brod spasa koji će ga pokupiti. Negdje je u medijima spomenuo da ima sina u Bugojnu ili Zagrebu, i da očekuje da će otići kod njega.

Ako je čovjek proizvod svoje sredine i okolnost, ovo, govorimo još jednom, liči na priču o Bosni kao zemlji besuđa, beznađa, ''čardaku ni na nebu bi na zemlji'', ostrvu lopovluka i političke manipulacije u kojoj su ljudi obične nule, ovce koje šišaju ispod kože, jer runa nema...

Žarko je otišao u prirodu, jer pećina je prabitak čovjekov, a ne svijet otuđenja i interneta, gdje ćovjek što je više na društvenim mrežama to je više usanljeniji i izolovaniji od društva, a ima lažan osjećaj da je kao prstom u more, i on u internet konekciji, spojen sa cijelim svijetom, a otuđen je i od samog sebe.

Time Žarko smatra svoj put još ispravnijim. Kao refleks opstojanja u nepodnošljivim okolnostima,  kao vjera da ne može potonuti u sveopštem moru beznađa.

Žarko nikome nije nanio zlo, niti ovu svoju izolaciju smatra refleksnim odgovorom na zlo od kojeg bježi. Nikome se nije zamjerio. Jako je revnosan što je kao čovjek, koji je bio 10 godine u Njemačkoj, deportova kao lice bez  dokumentacije i vraćen u Bosnu. Zato o Njemačko priča kao državi neofašizma kojim bi da pomori svijet, uz pomnoć Amerike, ali srušene cigle Berlinskog zida vratiće se same na svoje mjesto...Kaže, ''volio bih da je Putin tri puta žešći od Staljina''.

Fale mu još tri zime do starosne penzije  - šezdeset i pete godine života, a onda bi tražio neki drugi vid stanovanja i življenja. Ovako, neće da bude nikome na teretu. Kao poslovno sposoban, od Centra za socijalni rad u Zenici ne može dobiti pomoć, a ne bi je uzeo ni da su mu nudili, kao što nije pristao na nužni smještaj.

Od sebe se ne može pobjeći, gdje god idete i ma šta da radite – bićete sa sobom, govori nam Žarko na kraju, kada su bil uređaji za snimanje isključeni.

Tako govore ljudi koji su platili visoku cijenu svoje slobode, tako da ne možete povući liniju da li su više hrabri ili ludi...Na hrabrosti im se divite, a na ludosti zaključujete da je to plemenitost duše sa okolnošću  zavađene.

Imamo osjećaj da ono što Žarko nije rekao je: na ovom svijetu čovjek bi učinio sve za svoje dijete, pa čak bi dao i život, ali, kada čovjek ugleda pakao i kazne u njemu, od žestine straha zaboravit će na to.

Uzvišeni Allah kaže u Kur’anu: “A kad dođe glas zaglušujući – na Dan kada će čovjek od brata svoga ‎pobjeći, i od majke svoje i od oca svoga, i od drúge svoje i od sinova svojih. Toga ‎dana će se svaki čovjek samo o sebi brinuti.” 

Pale, 22. marta 2017. godine

                                                                                Nedeljko Žugić

 

 

 

 

VALJEVO:  

LJEKOVIA TESLINA ENERGETSKA

POLJA PODNO MEDVEDNIKA

(https://www.youtube.com/watch?v=8D6Njgs67u8&t=579s)

 

 

Vasiona čuva reči duže no ljudi knjige. Šta god, sine, kažeš ljudima, ili životinjama, ili ognju, ili cveću, znaj da je čula Vasiona, da je čula i unela u svoj nezaborav. Vazduh je „večiti“ kalendar Vasione; šta god glas upiše u vazduhu, Vasiona čita i ceni.

   

                     Sveti vladika Nikolaj Velimirović  (Riječi o svečoveku)

 

Prema procjeni Svjetske zdrastvene orgaizacije, izmedju 65 i 80 odsto svjetske populacije oslanja se na alternativnu medicinu, kao primarnu formu zdravstvene zastite. Više od polovine njemačkog i američkog stanovnistva koristi mnoge vidove tradicionalnog liječenja, u Velikoj Britaniji  64 odsto, u Autraliji 80 odsto ljekara  pacijentima preporucuje akupunkturu i meditaciju, a jedna četvrtina ljekara je prosla obuku za jednu ili vise alternativnih tehnika liječenja.

Na svu sreću, alternativna medicina je legalizovana u Srbiji već 10 godina. Mnoge metode ove medicine su priznate i ozvaničene kao legalan način liječenja.

Regulisane su Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, a na sajtu Ministarstva zdravlja sistematizovane su u dvije kategorije i to: metode dijagnostike i liječenja i metode rehabilitacije.

Time će se, bez sumnje ostvariti još jedno Teslino predviđanje: ''Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne pojave, u deset godina napredovaće više nego u svim ranijim vijekovima''.

Pravim ovaj dokumentarno reportažni, multimdijalni, ali u naponskom polju želje, istraživački zapis, nakon dva boravka u selu Drenajić, poštujući drevnu mudrost da je čovjek odgovoran prema mislima, a riječima kazanim i napisanim još više.

Energetska polja nalaze se na imanju  univerzitetskog profesora Dragana Nikolić iz Valjeva. Ova ljekovita polja otkrio je 2012, godine  radiestezist-rašljar  Dragoslav Dragan Kovačević iz Mionice, koji je ubrzo preminuo, pa su istraživanja nastavili članovi Udruženja radiestezista Srbije, predvođeni prof. Nikolićem. Dosadašnja iskustva govore da ova energetska polja iscjeljuju bolesti kao što su: multipla skleroza, kanceri, leukemija, upala nerava, Parkinsonova bolest, staračko sljepilo, nedostatak kiseonika u mozgu, facijalnu parezu, probleme vezane za zglobova na rukama, impotenciju u kombinaciji sa problemima prostate i  krivljenjima kičme.  

Za liječenje u energetskim poljima na imanju profesora Nikolića potrebno je čisto srce, biblijske čistote,  kao ono koje se pominje na svakoj stranici Biblije. Ono i jeste kuća Božija.To se podudara sa energijom energetskog polja, i otvara sve čakre za protok iscjeliteljske energije.

U četiri polja ima 78 tačaka, a pomažu u liječenju najrazličitijih bolesti, prilikom biozračenja.

Energetska polja je otkrio poznati radioestezista Dragoslav Kovačević iz Mionice. Profesor Nkolić pokazuje pisana svedočenja na temu "Moj doživljaj na energetskim poljima, u kojima su ljudi sa imenom i prezimenom, izjavili da su zahvalni Bogu, i profesoru Draganu Nikoliću, što su im energetska polja pomogla".

Mjesto je idealno za pokretanje samoisceliteljske sile koja leži u svakom od nas. 

Ovo mjesto, kao i piramide, koriste kosmičku i zemljinu energiju koja je djelotvorna u lječenju svih bolesti.

Predlažem dva eksperimenta da se u energetskim poljima prati zdrastveno stanje pacijnata (a to se već čini), ali u drugom da se drže sjemena, i prati njihov urod, u odnosu na isti broj zrna na istoj parceli zasijanih.

U  energetskom polju, kao na svim mjestma moći, ''stane misao'', a javlja se snažan osjećaj nepoznate, sveprisutne energije kosmosa i zemlje, pa i ljudi iz okoline, a struji kroz nervotok prenosi se u materjialno i eteročno tijelo, koja otvaraju sve čakre u čovjeku. Djeluju sveprožimajuće i ljekovito. Ko djelotvorna molitva koja mijenja hemizam krvi.

Našao sam se na jednoj od tih tačaka, kako me duh intuicije vodio, i okrenuo sam se prema istoku, sa rukama sastvljenim ispred, osjetio sam sve to što sam rekao, a onda sam se okrenuo prema zapadu, sa sastavljenim rukama iza, i u ušima je prestala zvonjava, koja me pratila od blizine granatiranja ciljeva u Sarajevu. Oosjetio sam da moje ćelja međusobno komuniciraju, čak i rad unutrašnjih organa, koji se teško može svjesno kontrolisati, jer to radi generalni štab – intuicija!

Stajanje na energetskim tačkama koje detektuje profesor Nikolić, pobuđuje psihonergetski fenomen u interkciji psihe i svijesti, kroz podsvjesne mehanizme, koji otvaraju sve čakre sa iscjeljujućom energijom koja prožima pacijenta na stajnoj tački.

U svakom pacijentu, pobuđivalo se čulo mislosti - emocija u pokretu, refleks dobrote od Boga ka čovjeku i obrnuto. To je isijavalo iz jedne mlade gospođe Ivane, koja govori o svojim zdrastvenim problemima u energetskom polju, ali i iz svih drugih.

Prilikom opsežnog video i audio snimanja, dinamičnim mikrofonom i ''bubicama'', u energetskim poljima, a posebno pacjanata koji su davali izjave o vidnom napretku, propraćeno nalazima od zvanične medicine, sistem veze preko tzv. ''daljinca'' je davao šumove, što nije bio slučaj sa žičanom vezom između mikrofona i kamere.

Isto sam otkrio prilikom posjete bosnaskoj piramidi Sunca u Visokom. Sama piramida je energetski pojačivač koji umirujuće djeluje na sve životne funkcije čovjeka. Duh intuitivog saznaja  mi je otkrio da je u Bosanskoj piramidi Sunca bilo lječilište, a dokaz su tragovi maltera u hodnicima i drugim prostorijama, starog preko 29 hiljada godina.

U selu Drenajić podno Medvednika, kao i na svim mjestima moći i energetskim poljima Zemlje, ljudi koji imaju ekstrasenzornu percepciju, posvećenici i prosvjtljenici istinom, primaju sublimirane poruke koje su "ispod praga",  a prenose se na nivou koji svjesni um ne registruje, ali podsvjesni to čini.

Bljeskovi intuicije su se ojačavali u energetskim poljima, naglašavajući  ekstrasenzorne sposobnosti da ''čitam kožom''. Baš tako, jer koža je ogledalo mozga, a mozak je najviši oblik organizovanja materije. Moje energetsko polje se integrisalo sa energetskim poljem mjesta na kojem sam stajao. A pogled prema profesoru Nikoliću koji je detekcijom sa L antenama određivao pacijentima energetske tačke, je bio izvan anatomske granice ispružene ruke...Osjetio sam da kod njega i pacijenata visokoenergetsko polje razbuđuje uspavani mehanizam podsvijesti koja djeluje samoiscjelujuće.

Dužan sam naglasiti da se ovdje sve  može doživjeti  i tumačiti u Ljepoti i Svetosti Prirode, ali u Božanskom ovitku.

Nema na proplanku drveća, da bi bila prisutna njihova energije. Pravi kosmički ljevak u dubinu zemlje, gdje talasi sto puta brže putuju od svjetlosti. To potvrđuje da se ovdje radi o Teslinoj skalarnoj energiji koja je neograničena i ima moć da iscjeljuje tijelo, um, emocije i duh.

Predsednik srpskih radiestezista „Biogen“ Milan Rogulja, pozvao je stručnjake ljubljanskog Instituta „BION“ koji su ezoterijskim istraživanjima  geobiološkim metodama utvrdili da je izvor ovih zračenja na dubini od  oko 90 m, a zraci se penju u visinu do skoro 16 km.

Prof. dr Velimir Abramovć je ustanovio da je riječ o Teslinim energetskim poljima, koji je jedan od osnivača Centar za kosmološke studije Nikola Tesla, koji će izvršiti naučna mjerenja energetrskih polja u Drenajiću kod Valjeva.

Treba primjeniti praktične metode provjeravanja koje može biti obično, čulno i naučno. Eksperimente treba izvesti prerma određenom planu i sa određenim ciljem, u kojem se mjenjaju faktori koji utiču na rezultate eksperimenta, tako da se pojava iscjeljenja mnogih bolesti može dokazati mjerljivim rezultatima. A toga već ima na pretek...

Završavam ovu pisaniju i multimedijalnu obradu, sa riječima naučnika koji je svojim djelima osvjetlio dvadeseti i dvadest i prvi vijek, Nikole Tesle: ''Ako se moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to djelo jednog Srbina''.

 

 

 

   

 

 

Nedeljko Žugić, književnik, istraživač i producent

e-mail: nikdragan55@gmail.com

 

 

OLOVO:

OGRAĐENO I UREĐENO GROBLJE NA BRDIMA

(https://www.youtube.com/watch?v=n5S7KNGDeVM&t=8s) 

U septembru 2017. godine ograđeno je i uređeno groblje u selu Brda, opština Olovo; selu kojeg više nema, ali ono je živima susret sa vječnošću; ono je obraz potomaka.

Ti potomci, dobrovoljnim prilozima platili su ograđivanje i uređenje groblja, koje je bilo nakon rata i ratnih razaranja oštećeno, ali i zaraslo u korov i šumu, tako da se pojedinim grobovima nije moglo prići.

Dio novčanih sredstava, koji je nedostajao za isplatu, darivao je Dragiša Žugić iz Beograda, sin Dušana.

Na taj način je dokazano pravilo da je najveći dar živih da budu milostivi prema mrtvima. Ne kaže se uzalud ''o mrtvima sve najbolje ili ništa''.

Što je čovjek stariji to je sve više mrtvih prisutno.

Sve je više tišine koja govori. Nije uzalud indijski pjesniki i filozov Rabindranat Tagore  napisao: ''Pjesniče, tvoja kosa sijedi, čuješ li u osamnim mislma poruku drugih svjetova!''

Zato su groblja tiha mjesta. Ona su u dnu nebeskog ljevka, da Bog čuje šta živi pričaju o mrtvima.

Najljepši pjev ptica je na groblju, jer u njemu ne može tišina da živi sama u sebi.

Groblje je selo koje raste... Na Brdima, nakon nesretnog rata, pojedini grobovi su prenešeni – tamo gdje je, rekao sam to u više zapisa, kratka ruka tuđeg zavičaja.

Ono što je ostalo – vjekuje u tišini, na istočnoj strani grada Olova, na padini, odakle se vide Olovske Luke, Olovo, Zagajnica, Berisalići, Dugandžići, Pridvorica...

U toj tišini svijet živih i mrtvih, pa čak i nerođenih, se dodiruje

Ponkada, kada iz dubine vremena, zli vjetrovi ratova napadnu  duše živih: i mrtvi i živi u istoj su ofanzivi!

Ovo je moj zapis o njima i o tome!

Slava im i hvala!

Pale, 31. oktobra 2017. godine.

 

                                   Nedeljko Žugić, istraživač i književnik

 

 

 

РАСПЈВАНА СРБИЈА

И РЕПУБЛИКА СРПСКА

(https://www.youtube.com/watch?v=VRWUNz6zSMQ&t=14273s)

Једанаести Фестивал младих изворних група пјевача Србије “Певај Србијо - под Букуљом, крај извора” одржан је на Отвореној сцени у парку Буковичке Бање.

Фестивал су подржали Министарство културе Републике Србије и Општина Аранђеловац. У такмичарском и ревијалном делу наступила су 162 такмичара из Србије и Републике Српске. Програм је трајао више од пет сати.

Доминирале су изворне пјесме и пјевања из Шумдије, источне и југоисточне Србије, Срема, Книнске крајине, сарајевско-романијско-дринске регије и Добоја.

Највише освојених медаља имала је изворна група '' Плави невени'' из Фоче: награда публике, награда за аутентично пјевање и за дует.

Наша ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'' преноси га у цијелости,осим неколике групе на крају које су наступиле у ревијалном дијелу.

Прво мјесто младих мушких група су освојиле''Занатлије'' из Ужица, друго мјето КУД ''Опленац'' Топола, а треће ''Електропорцелан'' из Аранђеловца.

За аутентичност и глас публике обје награде добили су ''Плави невени'' из Фоче.

Прво мјесто за младе женске групе припало је Академском КУД ''Нови Београд'', друго мјесто ''Тканици'' из Краљева, а треће''Сремице'' из Војке.

За аутентично извођење младих женских група прво мјесто су освојиле чланице КУД ''Шумадија'' из Горњег Милановца, а глас публике ''Лазрице'' из Крушевца.

Прво мјесто за младе мушке дуете заузели су ''Плави невени'' из Фоче, а друго мјесто Радоје и Милош Недић из Нова Вароши, а треће Марко и Милош Недић из Нове Вароши.

 

Прво мјесто у такмичењу за младе женске дуете освојиле су такмичарке из ''Шумадије'' из Горњег Мнилановца, друго мјесто ''Тканица'' из Краљева а треће''Лазарице'' из Крушевца.

Краљ манифестације је Добривоје Богдановић изворна група ''Звуци Подгрмеча'' из Бачке Паланке, а краљица је Олга Красојевић из изворне групе најстарије у Србији ''Трноћавка''.

Нагрда за Мис Фестивала припала је дјевојси из КУД-а ''Електропорцелан'' из Аранђеловца.

Најстарији учесникца је Даринка – Дара Петровић, која има 93 године, а ч лан је Изворне г рупе Вукосавци.

Тиме је у потпуности оправдан назив Фестивала ''ПЕВАЈ СРБИЈО ПОД БУКУЉОМ, КРАЈ ИЗВОРА''.

Радиша Стојановић, предсједник Удружење ''Сретенска свитања'', показао је и доказао да је добар и усрдан домаћин, али и  организатор, чиме је оправдао повјрење многих спонзора и донатора из опшине Аранђеловац, али и Министарства за културу, јер је манифестација протекла у добрим релацијам и вибрацијама, али је  печат манифестацији дао водитељ из Ваљева  Милован Миша Ћирић, који је својим говорним умијећима балансирао да све потекне и протекне у прелијепим звучним вибрацијама које теку из душе кроз уста! 

Пале, 18. 07. 2017.

                                    Свјетлописао и орјечио: Недељко Жугић

 

 

БИЉАНА РИСТИЋ: УКАМЕЊНЕ СЛИКЕ КОЈЕ ГОВОРЕ

 (https://www.youtube.com/watch?v=Lr6NWs6spjw&t=368s)

Биљана Ристић је умјетник који је оживио херцеговачке устанике на каменим плочама, које су укамењене слике које које говоре.
Ристићева у уводном дијелу књиге, каже: ''Идеал за слободом један је од најснажнијих идала сваког народа ма гдје се он налазио. Поготово ако је тај народ под вековним ропством и изложен суровом животу. Такви услови изнедре у једном народу најсветије и најчасније идеале и од обичних ''малих'' људи направе вође и хероје, а народ коме припадају учине поносним.

Таква је Херцеговина, такви су Херцеговци!...Такви су Зимоњић, Павловић, Радовић, Ковачевић, Тунгуз, Баћовић, Љубибратић, Перовић, Лубурћ и многи, многи други...''

У завршном уводу, ова сликарка узвишена у даривању, каже: ''Мали допринос, мене као аутора портрета великанима мога народа, да их на симболичан начин окупим на једном мјесту, на изложби и да им од срца кажем једно велико – ХВАЛА!''

Ја бих додао, поред изложбе ауторка је приредила и књигу ''Слике на каменим плочама'' - хероја Хрцеговине, а уприличено 140 годин од Невесинсјке пушке 1875 -2015.

Предговор су написали, данас, најнаумнији херцеговци , као што је мр Момчило Голијану, мр Томислав Шиповац, др Љубомир Зуковић и др Адреј Фајгељ.

Као крупну ситницу, морам навести да је сликаркски емпатичарски сензибилитет Биљане Ристић у пуној снази надахнућа доказао, овим портретима јунака и устаника из Херцеговине на камениим плочаама, да је прошлост живља од садашњости, јер смо ближе извору ко смо, шта смо и куда идемо.

Разговор са њом, када је имала изложбу у Источном Српском Сарајеву, вођен је уз присуство изворних група, тако да се извињавамо што им пратећих гласова и заглушујуће буке.

Да би употпунили тај недостатак, даћемо портрете херцеговачких устаника, јунака и витезова, онако какоје то написано у књизи ''Слике на каменим плочама''.

Молимо ауторку за сагласност и сваку помоћ да напрвимо репортажно документарни запис УКАМЕЊЕНИХ ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ВИТЕЗОВА...

                                                              Недељко Жугић, продуцент

 

СЈЕНИЦА (ГРАДАЦ):

ЕПСКА ЛЕГЕНДА –

ПЈЕСНИК И ГУСЛАР

ВУК ПАНТОВИЋ

(https://www.youtube.com/watch?v=OKWj1nbbe94) 

Како почети причу о Вуку Пантовићу, из Штавља, села Градац, код Сјенице, него увјерењем да све што његово око види, душа му поунутри, има траг свјетлости незаборава.

Он је дубока и широка временска бразда која се орјечи и упјевава сваког трена. Његове епске пјесме теку као завичајна ријека Вапе кроз Пештарско поље, као љубав која се стално даје.

Вук Пантовић је епска легенда - од проговора до пјева, опажљив, науман; права епска знаиша. Од дјеце које је родио до оца којег је сахранио и подигао му споменик од камена који је он за живота изабао да му буде изнан узглавља.

Никада моја душа није била у тако лијепом утонућу у сусрету са једним човјеком, његовим завичајем, супругом, дјецом и унуцима...

Од првог призора, сусрета са зетом, који нас је дочекао, столовима изнад ријеке Вапе над бетонским коритом у којој се хлади пиће и осјћаја који се расплињава у спој са самом природом.

У Вуку све пјева, од првог погледа на свијет, школских и војничких дана, сусрета са супругом Олгицом, мирном и умилном женом, мајком троје дјеце.

У Вуку се осјети топла сјенка њеног присуства, ма гдје он био, а она је по њему стамена и сигурна у све што ради са њим.

Кћрека Александра наслиједила је не само очев дар, него и много тога из бакине баштине, завршила академију Ликовних умјетности у Нишу, чије слике и скулптуре, подсјећају на нешто што желиш вијети, а екривено је велом тајне.

Њен чаропојан пијев смо снимили у ресторану њеног оца Вука, па чак и са мајком Олгицом. Природан глас као што шум вјетра, жубор воде, љубав према искону, пјев анђела у баштинском мирису завичаја, пјесма из укамењене тишине њеног оца Вука који гради кулу за помен и спомен времену у којем живимо... Мајка четворо дјеце, која се у миру и божијој благодети играју у деда Вука дворишту.

Млађи Вуков син Марко закупио је рибњак у селу Градац, одаје утисак младог и стаменог човјека, који зна шта хоће а шта неће, средњи син Александар, инжењер, у Бечу је од недавно, и пјевао нам је преко скајпа модерне и изворне пјесме.

Са Вуком смо посјетили четири манастира: Ђурђеве ступове, Високе Дечане, Пећку Патријаршију, Црну Ријеку. Вук се као живи мит укалапио у дубину времена манастирских здања. А када је запјевао у манастиру Ђурђеви Ступови на велико задовољство старјешне манастира – игумана Герасма, засвијтлила су лица слушалаца, као и Вуково, али и иконе. То се дешава само у узвишености даривања, када дајеш, не мислиш да ти то неко врати...

Тако сам почео словопис, уз мултимедијалну обраду, документарне репортаже, а можда и филма о живој легенди Вуку Пантовићу – супругу, оцу троје дјеце и осмеро унучади, прекрасном епском пјеснику чије десетерачке пјесме теку као вода, дивном супругу који рече ма гдје да оде, натраг га зове жена Олгица, коо његове завичајне воде.

Његов рибљи ресторан ''Извор'', недалеко од врела ријеке Вапе, на надморској висини од 1030 метара, са питомим пољима са лијеве и десне стране, са хиљаду литара пијаће воде која протиче кроз љетњи отворени ресторански камп, побуђује осјећај да на драгом сретишту које се неће моћи заборавити.

Још када видите експонате у ресторану који су право бисерје изњедрене прађедовске традиције, мноштво гусала, фрула, двењица, плоски, старих поњава, ћилима, украсних и везених крпа, јармова, осушеног љековитог биља, млинови за кафу, пегле, мотике, грабље , кандила, иконе, чарапе, приглавке, папе, kačice...do нових експоната његове даровите кћерке Алекандре, фигура натуралис и резбарених икона у дрвету, слика на платну...

Увијек сам имао неку најунутарњију блискост са људима који се се родили поред ријеке или на великим планинама.

Вука Пантовића обузме нека посебна унутрашња снага када се нађе на извору Вапе, у својој њиви гдје пасе јарац и крава, када оде до сеоског гробља, када у свом ресторану ''Извор'', у селу Градац, прима и дочекује госте, води их у собу са десне стране ресторана и показује експонате старина, али и мношто слика и скулптура кћерке Александере.

Његов долазак у манатире је најдраже сретиште у животу. А били смо у манастиру Ђурђеви ступови, гдје су његова гусларска умијећа доживјела кулминацију, јер је манастир освјештавао гусларским умијећем, у Високим Дечанима ј изрекао трактат о братској слози, у манастиру Пећке Патријаршије дочекали су нас шиптари и странци, који га чувају...Шиптари претенциозно тврде да су сви срби Власи, а странци својим говором нарушавају манстирску тишину... На крају смо посјетили и манастир Црна Ријека у мјесту Рибарићи, општина Тутин.

Љубав према традиционалном, побудјује скривене моћи униврзума, тако да из Вука теку сихови, као вода. Послушајте или прочитајте пјесме које је упјесмио, осјетићете да имају ритам његове завичајне ријеке Вапе.

Одатле и креће прича о Вуку, јер завичај је друга мајка...

Како завршити причу о Вуку Пантовићу, него са оном хереговачком: ''Сједи и реци што се рекло није, ево ти имање''. То не важи, јер ћете у дружењу са Вуком чути и видјети оно што се рекло није. Ако не од њега, онда од његове жене Олгице, кћерке Александре или синови Александра и Марка. 

Београд , 18. 09 . 2017.

                                                                        Орјечио , Недељко Жугић

 

 

 

 

OSMJEH MONIKE BELUČI

NA ZELENGORI

 (https://www.youtube.com/watch?v=KG77BqQsPfM&t=52s)

Osmjeh Monike Beluči na Zelengori

je  ptica raširenih krila

iznad pitomog milja planinskog.

 

Njene oči, kao u boginje Ratari,

ne poznaju tamne dane,

već svijetlost unutrašnje ljepote.

 

Kusturica - režiser vještine prepoznavanja

nezapamćenog sna u kojem su ključevi

za odgonetanje tajni – korača u vječnost.

 

Kada krene prvi kadar – preći će prag

nevidljivog svijeta da vode ljubav,

u Orlovačkom jezeru –

da se nikada više ne pomiješa ljubav i rat.

 

Kada se najavi sunce iznad Orlovca,

lebdi  osmjeh Monike Beluči,

liječi ucvjeljene u ljubavi.

 

U njemu nije umjetnost dodira,

već jezik tijela koje se kreće

u psihologiji sreće.

 

Na dan kada je sletjela na Orlovačko jezero

biljke su otkrile ljekovita svojstva...

 

Blistala je hajdučka trava u rosi nezaborava!

 

Božija blagost je u osmjehu lijepe žene!

 

Sunce je zastalo da pozdravi sve

što je u nju gledalo!

 

Monika Beluči je metafizički sjaj

mliječnog puta Emira Kusturice

iznad Orlovačkog jezera.

 

Kusturica je svjetleće tijelo naših zabluda.

 

Treći dan,

kada je letjela iznad Orlovačkog jezera

nebo je bilo čisto,

kao u dan kada je Bogorodica

porađala Hrista.

 

Osmjeh Monike Beluči na Zelengori

je  krtstal koji vibrira u prostoru...

 

Orlovačko jezero,

17. avgust 2013. godine                                        

Nedeljko Žugić

 

 

 

 

DOKUMENTARNI FILM

ZALENGORA,

ISKONSKI STOČARI I OSMJEH MONIKE BELUČI

(https://www.youtube.com/watch?v=fbjxs7WzK-A&t=1053s)

Zelena je i najljepši je simbol prirode koje oko može da vidi, dok se duša napaja svježinom, u blaženom utonuću u njenu zelenu čoju, od jezerskog ogledala do planinskih vrhova, koji se izdižu do bijelih oblaka.

Nježna je kao majčin pogled u predvečerje.

U Zelengoru se može stići iz dva pravca. Iz pravca Kalinovika pa uz Medni do, kroz selo Jelašca, niz Konjsku i Studenu vodu, preko Krivodola, niz Osmice pa ispod Stijena, ili iz pravca Čemerna, makadamskim putem,  idući zapadno od Lukavice, iznad Barnog Dola ka Previli, Vitoj Bari, pa sve do Orlovačkog jezera, koje je simbol orlovskih visina.

Ko dođe u njen zagrljaj, vratiće se sa utiskom da ona svojim izvorima, kao majka grudima, hrani i osvježava  djecu sunca.

Zelengoru krase iznjedrene zemaljske suze. Premrežena je potočićima i riječicama. U njima se sreće nebo i zemlja.

Ta ljepotu kulminisana je osam glacijalnih jezera, u kojima se ogledaju zeleni vrhovi koji se bjelasaju kao bjeline djevojačke.

Na sve strane zeleni vrhovi sa prugastim bjelinama, izdižu se do neba.

Veliki pašnjaci i visoka planinaska trava uzdižu se do planinskih vrhova. Ta zelena, živa čoja, sa prizorom iskonskih stočara, koji ljeti izgone stoku, daje planini posebnu draž i ljepotu.

Ljekovite trave i borovnjaci, sa krupnim plodovima, mame da zastanete i osladite se nektarom koji osvježava srž kostiju, krvotok i kožu.

Bjelina stijena i zelenila trave ukrašava okoliš jezera.

Uz jezera su bujni pašnjaci iskićeni cvijećem... Velike površine prekrivene su čairima i livadama. Kad gazite po njima pod nogama osjećate vunene dušeke. 

Petnaest godina se družim sa zelengorskim iskonskim stočarima, koji izumiru, jer ovoremeni svijet, žuravosti sklon, zatrpao je i bunar sjećanja na iskonske stočare sa najljepše planine u Evropi Zelengore.

U najljepšoj vali, s lijever strane puta Čemerno Kalinovik, tačnije od Vite Bare prema Orlovačkom jezeru, vidi se, preko jednog potoka koliba i ostatak starog katuna, ali i ekološki vrt, sa prelijepim pašanjakom koji se zeleni od natapanja voda sa zelengorskih vrhova, na kojem pase bijeli konj, nekoliko krava i ovce koje prilaze u predvečerje u torove, a izlaze u jutro, kada malo sunce mine iznad brda, da ne pasu rosnu travu...

Stari katun zidan je od kamana i ostali su samo obrušeni zidovi koji liče na grobne tumule.

Najmlađe dijete je djevojčica Mila, koja je mogla poslužiti dramatičnoj ulozi Maše, ali ne sa medvjedom, nego sa roditeljima i trojicom braće u zagrljaju majke prirode i života u njoj, sa stokom u torovima i po pašnjacima, ali i uzgajanju ekološkog povrća, igrama gdje staze vode od zemaljskog do nebeskog raja.

Mila se sama igra, dohranjuje jagnjad, koja su umiljata odojčad iz njenih flašica... Jaše konja, vozi traktor, pomaže kod ulazu ovaca u tor i razlučivanju, puštanju iz tora, i sve prati u kohezionoj akciji oca, majke i braće koji su dobri čobani, ali i učenici i sportisti.

Pogled na katun je čaroban, a posebno u predvječerje sa ulaskom ovaca u tor i mužu krava, sa pogledom na pitomu dolinu i rječicu i bijelog konja kako pase sa nekoliko krava sa ogromnim vimenom, iz kojih samo što mlijeko ne potekne...

Nezaboravan je ulazak ovaca u tor, kada Rajko otvori vratnice, uzme prutić, koji više liči na čarobni štapić koji laserski prezizno broji ovce, a one ulaze kao u lijevak, dok se djeca služe nadređeno prihvatljivom logistikom pomažući roditeljima da saviju ovce u tor i odrade sve poslove oko smirivanja stoke i odlazak čeljadi na počinak.

Kada se okupam u Orlovačkiom jezeru, u kristaln čitoj vodi, duša mi se očiti od zemaljske prlježi, razvide mi se sve tajne, otvore sve pore na koži u kojima su argusove oči za viđenje što se vidjelo nije...

Ovaj neobični kamen je možda i Božije poslanje da bude čuvar njihovih koliba u Vitoj Bari! Nalazi se na odvojku makadamskog puta Čemerno – Kalinovik, gdje se odvojak pretvara u konjsku stazu za Kotlanicu i Štirine, u mjestu Klanac, stoji vertikalno, sam – kao da ga je neka viša sila tu usadila! Nije ga oblikovala erozija, niti ga je ljudska ruka tu donijela! Visok je četiri metra i liči na čovjeka sa torbom iz starih stočarskih vremena, pogleda smjernog i miroljubivog, uprtog na desno... Ko se u njega zagleda, izazivaće osjećaj dubokog poštovanja.

U njedrima najnježnije planine Zelengore, a posebno za one koji planine vole i pripreme se za njih - odlazak na ovo prelijepu planinu i susret sa stočarinma je vraćnje iskonu da liječe sve nevidljive rane od nemilih udarava života.

Na Bregoču, najvećem vrhu Zelengore, visokom 2014. metara, uzvišeni smo u susretu nebe i zemlje, a pogled na stado od hiljadu ovaca koje se napaja iz lokve u podnožju... Čoban sjedi na obližnjem brežuljak, praćen kerovima, mirno posmatrajući, ali pogledom koji ga utapa u prostor, ovo pridorno pojilo i žedne ovce.

Trave imaju tajni govor koji otkriva ljekovita svojstva i najuzvišerniju vezu između zemlje i neba, od zaspalog sunca do žeđi za kišom.

Nježna sjenka oblaka na licu oplodi dušu poljupcem zemlje i neba.

A zelengorska vrela, ta usta vode, nikada se ne zaboravljaju.

Kiša je božanska krv, tekuća voda, tekuće sjeme neba...

Svi narodi imaju svoje svete gore po kojima su hodili apostoli.

Sveta gora našeg naroda je Zelengora!

I sin božiji, koga je Bog žrtvovao da bi spasio svijet, preobrazio se u visokoj gori.

Susret sa katunima, ali, na žalost, sve manje iskonskim, kamenim, sa prozrakom kroz kamene šupljine i ognjišta na zemlji, a okolo pojatama za spavanje i policama za sir koji se pakuje u mješine od jagnjeće ili ovčije kože, okrenute naopako, ucrtava se u živo sjećanje i uspomene koje nikada ne stare.

Napisao sam ovo kao odojče presvete majke prirode, orođen i preporožen pred ljepotom koja se ne može osvojiti i prisvojiti, ali može podijelioti sa drugima.

I što je više dijeliš – ona ti otkriva sve više tajne!

                                                                         Nedeljko Žugić

 

 

РОГАТИЦА:

ГДЈЕ ЈЕ НЕСТАО РАДОМИР НЕШКОВИЋ

Прије двије године, мој комшија, добар човјек, какав може само бити од ратног сирочета, Стојан Крчо из села Понијрке, код Олова, на загајничком гробљу, ми је рекао да у селу Загонима, на њиховом гробљу, по заврштку другог свјетског, када су се четници повлачили са планине Звијезде, ликвидирани су и бачени у поток, али их је неко поткријућ сахранио на гробље у Загонима. Он каже да је било четири човјека, један Нешковић, а два или три неко друго презиме, који су сахранјени у исту гробницу. Стојан је старији човјек и није му у интересу да лаже.

Слично је потврдио и Давор Томић, који сада живи у Власеници, јер је то чуо од старијих људи.

Неки су тврдили да је Радомир Нешковић погинуо на Озрену 1950 године, а неки, што је мање вјероватно, да је успио да стигне до Америке. Има и оних који су трврдили да је извршио самоубиство у брду Тмор изнад села у којем се крио 1948 године, али му тијело никада није пронађено.

Неки су говорили да су комунисти убили једног четника за кога су мислили да је Радомир Нешковић, јер су леш однијели његовој мајци да потврди идентитет, која је рекла да је то њен син и комунисти су мислили да су обавили посао, али мајка никада није нисила црнину ни прислуживала цвијеће.

Причало се да је отишао у неки манастир и ту се замонашио, тајећи своје име и презиме...

У књигама Момира Крсмановића се помиње да је завршио у Аустрији и умро 1956 године или касније.

Провлачила се и прича човјека који је Радомира превео у Србију.

Радомир је дошао код нјеговог оца у кућу која је 6 километара удаљена од жељезничке станице у Међеђи, код Вишеграда. Радомир је чуо да често возом путује у Ваљево код тетке одакле доноси ракију и  продаје у свом и сусједним селима. Када је објаснио Радомиру како то ради, он му је рекао да ће поћи са њим до Ваљева. Једну вече су се спустили до жељезничке станице у Међеђи, сакрили се у жбуње и чекали теретни воз... Укрцали су се у воз и кренули према Вишеграду. Приликом проласка кроз Вишеград, Радомир се шалио говорећи да зна Сава Билић ко му сада пролази кроз Вишеград не би мирно спавао. Сакривени у теретном возу допутовали су до Ваљева, гдје се овај човјек поздравио са Радомиром и он је отишао, а да није знао у ком правцу...

То ћемо одложити, док не пронађемо саговорнике за то, али ћемо дати прилог једног од живих свједока – Стева Радојчића, рођеног 1924. године, који је био са Радомиром Нешковићем...

Разговор смо обавили 19. новембра 2017. године у селу Рјечица, код Фоче.

 

Забиљежио и разговарао,                                            Недељко Жугић

 

 

ЖИГ ТУЂИХ ГРИЈЕХОВА

https://www.youtube.com/watch?v=livaNfRkojo&t=1507s 

Када неко докаже јавно свима и свакоме да је добар човјек у злим временма, не да га вриједи само чути, него и све што каже забиљежити и дати га на увид цијелом вијету да то чује. Као што његова добра и племенита жена Млица, као Ана Достојвски, своме мужу, својручно исписује романе које он диктира наизуст.

Други пут наилазимо кроз мјесто у којем се настанио, прије неколико година, Ноћај у Мачви. И то код човјека у којем ријечи свјтлуцају, као да је прогутао сунце!

Добар човјек је пријатељ свих живих бића, рекао је истински вођа свога народа Ганди. Милорад је упрво такав – све што живи и ожиљака има, огледа се у њему.

У њговом говору блистају се ријечи као небо окићено звијездама, које су у кохерентној вези са оним што је било, што је сада и што ће бити.

Посредством и рефлексом људских неразумијевања и нападних и напетих зала, рефлектованих у инструмнентализованом рату које су наметнуле и изазвале велике силе, боље рећи утицајем духобвних процеса на тјелесне функције, јер није лако носити жиг туђих гријехова на чистој души, прота Милорад веч осам година својим очима не гледа свијет, али оне духовне су у свакој пори коже; оне су оглеало његових мисли које се орјечују у њему... и теку као бистра вода, са свјежином која вас запухне...

Бог ну је дао моћ да нас земљане и савјсне хришћане, али и све друге људе, дигне са тим ријечима до небеских висина.

Све је у његовим ријечима, што би рекао Анфилохије Радович, ликовито и сликовито.

Ако се ријека упознаје пливање, а човјек разговором, увјерисли смо се да је протин говор као изворска вода, у којој се сијају течни кристали – кластри, који као молекуларне групе имају нешто са нама самима и са свим мјестима кроз које је та вода прошла. Зато је његов говорни низ као ријека, али и границе овоземаљског и вјечног царства.

Оваквих људи, код нас и у свијету, је врло мало, и све их ја мање, као бистре изворске воде, јер сви се понашају онако како је то писао Његош: ''Зло чинити ко се од зла брани, ту злочинсва није никаквога''. Милорад је човјек са широких поља човјечанства, као Толстој, из Јасне Пољане, па примјењује његово правило: ''ЗЛО СЕ МОЖЕ ПОБЈЕДИТИ ЈЕДИНО ДОБРИМ ДЈЕЛИМА.

Са њим је дошло много свјетла и свјтлости у Мачви, као што је било у Милићу од Мачве, Филипу Вишњићу и Јасмини Јанковић, јер у њеним ријечма се згуснула свјетлост свих њих.

Овај мали увод, као увид, није вербална егзибиција, него дио материјала за документарни филм, који из чиста срца припремамо и правимо о проти Милораду Голијану...

Толико , уз узвишеност даривања, снимања, монтаже, писања и грленог говорења; овјековјечења за будућност и Будућевиће,

      ваша Прва интернт ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'' и Недељко Жугић.

 

 

 

Трактат о корупцији 

НАРОДНА САЧЕКУША

СПРЈЕЧАВА КОРУПЦИЈУ  

Још једна смишљена бесмислица је уграђена у Закон о заштити лица која пријављују корупцију, којег је усвојила Скпштина Републике Српске 15. ј уна, а свој параф је ставио и предсједник Републике Српске 23. јуна 2017. године.

Да почнемо од саме дефиниције, шта каже Википедија о корупцији:

Корупција (са лат. цорруптио , у преводу – подмитљивост, поткупљивост, поквареност) подразумева незаконито коришћење друштвеног и државног положаја и моћи ради стицања сопствене користи. Када се користи као придјев ријеч „корумпирани”, дословно значи потпуно сломљено. Ту ријеч је први пут користио Аристотел, а касније и Цицерон који је додао термин мито и напуштање добрих навика.

Држва Босна и Херцеговину је паралисана корупцијом и потпуно је бесудна, са доказаним правилом да мафија има државу која их штити, а обичан човјек нема ништа осим вишка немања.

А , она је ''шампион'' међу бившим југословенским републикама, наводи се у извјештају организације Транспаренцy Интернатионал БиХ.

Присуствовао сам његовој промоцији на Палама 5. децембра ове године у Сали општине Пале. Организатор скупа је ОЕБС у сарадњи са Министарством правде Републике Српске.

Нико од тих који су доносили законе, није анализирао однос права и морала, јер без моралности се ни један правни акт не може одржати.

Узмимо само примјере нестанка фабрика на очиглед раднка и народа. И ко је ту крив? Ја бих рекао заједно су криви вини невини, они који су крали и они који су гледали!

Морал је старија категорија права, али он је у квафкијанском смислу речено такав да га ни стид неће наџивјети. Слушао сам оца који каже: ''Волим када ми из школе дијете донесе украдену оловку него петицу''.

Као непоткупљив свједок срео сам многе п откупљивач е и поткупљеник е.

Да не наводим примјере, отишао бих далеко... Д овољо је навести примјер да банке без фабрка краду будућности и сваком чобану је јасно да је тако. У једном, чак и најмањем граду имате по пет шест банака, а нигдје фабрике и строја за производњу будућности!

 

''Закон штити, не само запослене у јавним институцијама, већ и оне у приватном сектору, истакла је правни савјетник Мисије ОЕБС-а у БиХ Гордана Живковић.

У дискусији су учествовали и начелник оптине Пале и Предсједник СО Пале, Батрић Шекара и моја маленкост која је истакла лошу, непримјењиву пр и мјену Закона у пракси, па чак да ми покажу само три лица која са именом и презименом пријављују корупцију и да ћу направити документарни филм. Узалуд сам рекао и потврђивао да ми ријечи никада нису падале у празно. Медији нису пренијели то што сам рекао и жао ни је што нисам снимао тонски и видео, а имао сам све уређаје за то.

Тај закон, као и сви остали закони усклађен је са међународним конвенцијама и директивама ЕУ. У закону се, између осталог, истиче заштита лица која пријављују неправилности у раду и сумњу на корупцију у доброј намјери у јавном и приватном сектору, уз истовремено прописивање санкција за неистинито и злонамјерно пријављивање...

Дакле, онај ко пријави, до сада је био у илегали, а према том закону он је изашао из илегале и то право на брисани простор, јер мафија има све инструменте заштите, а као прво новац, пред којим падају судске одлуке и тужилаштва, полицијски извјештаји, све па и сама будућност народа, јер су и то украли.

Ови наши правници, који подржа ва ју све системе и владе, као да живе у Платоновој идеалној држави па умножавају законе, којим се још више потврђује безакоње, јер пренормираност доводи до безакоња, али доказује да у сфери друштвеих односа влада диктатрура нереда, боље и исправ н ије ре ћ и диктираног и контролисаог хаоса, од стране владајућих, али и опозиције која не може то да спријечи.

Старо је правило и древна мудрост да најпокварениеј државе имају највише закона.

Зато је овај закон заштитна мр е жа мафији да има државу, а да обичан човјек нема ништа осим свето сиромаштво. Обичног човјека, без заштите, изводе из илегале и стављате на брисани простор оних који имају све и могу све.

У Србији се годишње догоди најмање 374.000 неоткривених случајева подмићивања, а мање од један одсто кривичних д ј ела корупције буде пријављено.

У Републици Српској Кривични закон предвиђа затворску казну од 2 године до 10 година затвора за службено лице које захтијева или прими поклона или друге користи за себе или другог...

Узмимо, као примјер сам ј е д а н у лапидарну н а родну пословицу. У којој је укодирана колективна свијест нашег народа: ''Једно мисли, друго говори, а треће твори (чини)''! Тај морал у троједности обликује се из раног дјетињствава: код уписа у школу, одласка љекару, прибављања којекавих потврда и дозвола у општинским службама, код конкурисања за радно мјесто , полагања испита на факултетима, као и у свим сферама босанско-херцеговачког живота и друштва у коме корупција заузима значајно и истакнуто мјесто.

Опште је познато пр а вило да к ада страни инвеститори дођу у једну земљу, корупција је за њих порез који плаћају криминалцима.

Да се вратимо почтку, шта пише на обрсцу за пријаву корупције?

На обрасцу ''Пријаве корупције'' стоји ''име и презиме'', ''адреса, мјесто, улица и број'', ''број телефона, е-маил'', и то све на име''градоначелник/начелник општине'', а у уоквиреном слободном п р остору за испис (властитом руком) ''пријава корупције'' и'' прилози'' и ''одговор доставити'' лично, поштом, е-маилом, и на крају ''читак потпис подносиоца пријаве'' у мјесту са датумом.

Пријавити корупцију и чекати ефекте, а не имати проблема са личном безбједншћу, још по т писане, је као да ти неко опали шамар, а ти све то пријављујеш њему. Каква смишљена бесмислица од стране власти. То испада овако, још сликовитије, онај коме пријавиш корупцију трчи испред свих вичући ''само што га нисам стигао, само што га нисам стигао'', а сви који трче за њим треба да га стигну и кажу: ти си тај! Доста је трчања и заваравања!

Све то личи на оптужницу за мафију која добро живи од недостатка доказа и корупмирано тужилаштво, судсво, полицију, па и саму власт.

Веће смишљене б е смислице, претворене у закон, нисам видјео у животу.

Један од бившх кинеских усава имао је 36 чланова, а овај Закон 39.

Ш та држи правну норму у кохеретном споју са санкцијама, него моралност. Тога у нас нема. Шта је, зправо закон, него скуп људи под правним нормама. На то би се сваки, па и најнеобразовањи и најпростији човјек насмијао.

К ако да пријавите корумпираним судијама и тузиоцима корупцију? Учинио је то полицијски службеник граничне полиције БиХ, који је открио и пријавио корупцију и организовани криминал. Шта се десило иза тога? Човјек је сатанизован и добијао је сталне пријетње од челних људи граничне полиције БиХ.

Шта су рекли народни посланицу након усвајања Закона о зашити лица која пријављују корпцију:

"Нисам сигуран да ће са овом власти дати неки ефекат", рекао је посланик Бранислав Бореновић новинарима у Народној скупштини Републике Српске, а то је потврдио и Драган чавић, рекавши: "Нисам сигуран да овај закон може пружити институционалну и ванинституционалну заштиту лица која пријављују корупцију".

Министар правде Републике Српске Антон Касиповић сматра да је овај З акон идеалан, добар да заштити оних који желе указати на корупцију.

Касиповић треба да зна да је народ вл а ст инфицирала неморалом и да је тај закон непримјенљив. Био би примјнљив да влада народ, али од тога нема ништа! Народу је власт украла будућност и дала му славу светог сиромаштва. У потпуности је сломила његову моћ, сводећи га само на инстрмент за приручну употребу, када је гласање.

Отуда је овај закон обична к...... даворија или п..... дим! Не зато што није добар, него што је добар, али што га је немогуће примјенити, јер да се примјени највећи политичари и њихви сљедбеници били би у затвору. Одговори на овај свијтлећи упитник се нижу сами од себе: од продаје фабрика до продаје будућности народа!

У којој европској држави радник р ади 10 сати дневно, а послодавац га пријави на радно вријеме од 4 сата? Ко иза тог стоји него државни врх ! Гдје је инспекција рада, ста р аде контрол не службе?

Довољан је примјер како нес т аје наше – народно шумско благо, а то је доказ да шума уопште није више на ро дна , него је политички плијен или власништво тз. извођача радова и приватних дрвопрерађивача са којом шумарска струка и наука немају ништа. Минстар за шумарство, пензонр са 86 година, предсједник надзорног одбора ЈПШ ''Шуме РС'', ради на два факултета и једном предузећу и ту фукцију вуче пет година, а директор шума само фигурира на тој позицији, док у шумама, како сам објаво и доказао још 2004. г одине у књизи ''Виђење унапријед'' влада диктиран и ко н тролисан хаос.

Направо сам чак и документарни филм ''Кр а дљивци будућности или шумак а мафија пустоши шуме'', али никоме ништа... Нико ми за то није дао нагрду, ни Фондови за заштиту средине ни директори филмских фестивала на кјима сам учествовао, само кажу: ''Зар си јо жив''?

Имао бих стотине примјера наизуст, све натопљено а ргументима, без афеката. Но , наш народ више воли једну емоцију која ће му задовљити душу него туце чињеница. Више воли да се сретне са струјним ударом него са чињеницама!

Зато одговорно тврдим да се само народном сачекушом може спријечити корупција.

Истраживао, орјечивао, снимао, монтирао и јавно продуковао на Првој интернет ТВ ''ЉУДИ ГОВОРЕ'',

                                                                                  Недељко Жугић

 

 (Dalje)

 

НАЈБОЉИ КОСЦИ ЉУТЕ РОМАНИЈСКЕ ТРАВЕ

 

• Ове године одржана је седми пут по реду манифестција Дан косидбе "Романија 2017", која је некада била наважнија масовна традиција на Романији, који сокочаи настоје сачувти од заборава, окупљајући најбоље косце да косе љуту романијску траву. Каква симболика за народну пословицу''на љуту рану љути траву''. А та рана је да је све мање млађих учесника јер је просјек стрости косаца преко педесет година. 

  

Марко Мирић из Новог Сада проглашен је најбољим косцем на манифестацији Дан косидбе "Романија 2017", а друго и треће мјсто освојили су пјесачани Саво Влачић и Небојша Дупљанин.

Саво Влачић је имао најбоље вријеме, као   и на свим досадашњим манифестцијама у појединачној конкуреницји за кошење парцеле, а учествовао је на свим манифестацијама косидбе од Рајца до Мркоњић Града и освојио је много награда. Рекао нам је: "Ручно кошење је оно што волим и учествујем на такмичењима још од осамдесетих година када сам на Хан Краму привукао пажњу вјештином и снагом као петнаестогодишњак на УПИ-јевом дану косидбе. Ову традицију треба отети од заборава и учинити све да се по нечему памти, јер је Романија имала најбоље косце у бившој Југославији".

 

У екипном такмичењу најбољи су били "Браћа Дупљанин" из Хан Пијеска, а на другом мјесту екипа "Јањ" из Новог Сада и "Братство Витомир" из Хан Пијеска.

Драган Мемедовић из Сокоца је имао најчистије покошену парцелу.

Раде Ковачевић је био учесник са традиционално најбољом романијском ношњом.

Најмлађи учесник био је петодишњи Никола Мијатовић, а најстарији осамдесетогодишњи Буде Мијатовић, обојица са Сокоца.

 

Најмлађу учесник, као и најстарији, привукли су посебну пажњу косаца, жирија, организатора и публике.

Осамдесетједногодишњи Буде Мијатовић из Сокоца, најстарији је учесник, више пута је награђиван на ранијим манифестацијама, истиче велико и задовољство што се и данас чува назив "романијски косац".

 

Недељко Керлец из Новог Сада, каже да на Романији долази шести пут и учествује на Дану косидбе, а то му је влико задовољствон и радост. Освојио је запажене резултате и награде, а истакао је да је најључа трава на Романији.

Замјеник градоначелника Источног Сарајева Данко Вучетић истакао је да се живот на селу, упркос пољопривредној механизацији, ни данас не може замислити без ручне косе, истичући да ова туристичка манифестација траје од 1975. године, али да је у ратном и поратном периоду прекидана, а њен циљ је промоција потенцијала и отварање овог краја широј јавности.

У културно-забавном дијелу програма одржано је такмичење у бацању камена с рамена, навлачењу конопца и обарању с брвна. У програму су учествовале и изворне групе, женске и мушке,  ''Срђан Кнежевић'' из Источног Сарјева и ''Завићај'' из Сокоца.

 

Учесници такмичења је у обавезној народној ношњи.

 На манифестацији су изложене трдиционално ромијске ношње и јела, као велика могућнот гстротуристичке понуде, која се недовољно користи у угоститељству.

 

Организатор Дана косидбе "Романија 2017" је Туристичка организација општине Соколац, а покровитељи град Источно Сарајево, општина Соколац и привреда Романијске регије, а a медијски покровитељ је ЈП „Инфо-центар“ Соколац.

 

8 . јула 2017 године

                                                                               Недељко Жугић

 

 

ВЕТЕРАНИ СУ УЧИТЕЉИ

ПРАВИЛНОГ ГАЗДОВАЊА ШУМАМА

Трећи сусрет шумара ветерана био је у Теслићу, у предивном ресторану Хајдушке воде, 26. маја 2017. године, коју је организовало, као и два претходна, дјелотворно и акционо позитивно Удружење грађана ''Центар а шуме'' (ЦЕФОР) из Бања Луке, уз материјалну помоћ ЈПШ ''Шуме Републике Српске''.

На трећем скупу, у оном стручном дијелу, реализоан је приједлог професора шумарског факултета Милоша Копривице да сусрети у неком облику поприме форму научног скупа, гдје ће се говорити о стању у шумарству – некада и сада, са прогнозама како ће оно бити у будућности.

ЦЕФОР (Центар за шуме), као организтор је то акционо преточио мисао водиљу "Искуством у будућност шумарства".

Шума је велика кућа мајке природе, коју експлоатише непослушно и неукториво дијете грешке, рекли су у својим писменим трактатима и проћитаним на овом сусрету први директор ЈПШ ''Шуме Републике Српске'' Богдан Крупљанин и мр Саво Живковић, а њима су се придружили и професор Рончевић, Томислав Пејаковић и Миливоје Иванковић.

Вриједи истаћи врло индикативан трактат о стању у шмарству Републике Српске Мр Саве Живковића са насловом '' Неолиберални капитализам уништава прироиду и људе'', у којем, без длаке на језику каже:

''Данашњим директорима шумских газдинстава одузета су сва овлаштења која су била регулисана Статутом Јавног предузећа Шуме Републике Српске од 1994 до 2001 године, постали су управници радних јединица шумарства, везане су им руке, имају велику одговорност, а сами плаћају казне за грешке других.

Поред незадовољства са нормативним актима који су политички наметнути, стручно особље је незадовољно са организацијом рада, јер је приватник – пиланар постао газда шуме. Један број директора ћути, чувају столицу, јер увијек добро дођу свакој власти''.

Један број познатих и признатих шумрских стручњака, па и екеперата, није узео учешће у дискусији, јер сматра да им ријечи падају у празно...

Моја маленкост, када би узела учешће у овоме не би могла избјећи да кажем да је шумска мафија језгро криминала у Републици Српској, а да власт нема политичке енергије да се обрачуна са криминалом и да полицијска контрола до дада није дала никакве резултате. Они , када са најбољим крим-техничарима и оперативцима одраде посао на терену, на суду све пада, пошто шумска мафија има монопол у бесудној држви у којој треба да проговори шумарска струка, али када засвира стомак виолина – када сиротиња изађе на улицу, а не извођачи радова у шумарству који су девастирали труку и опустошили народне шуме. Да то осликам ријечима: ЈПШ ''Шуме Републике Српске'' личи на човјека потопљеног - са водом која је дошла до уста или са дрветом исчупаним из коријења, гдје је коријење окренуто у небо, а листови и стабло потопљено водама профитерског рулета.

Све у свему, оно што сам чуо од великих шумарских стручњака, који су вољели интегрално газдовање шумама, да је све ово системска, боље рећи грешка државе.

Томислав Пејаковић је истакао како су шуме изгледале кад је он почео радити као инжењер:

''Кад сам почео радити 60-их било је ту шума у којима је у сред дана мрачније, у сред зиме топлије, у сред љета хладније и тако даље. То су праве шуме које човјеков организам лијече... Ми смо имали задатак,којуналаже струка и традиција, да сачувамо шуме и пренесемо искуства на млађе генерације. На тај начин се наши грађани боље упознају са значајем шума и лакше се укљуују да нам помогну како би се сачувале шуме''.

Експерт за ловство мр Живко Рапајић каже:

“Велико је задовољство доћи и срести те људе послије толико година, јер година је доста, вријеме пролази, људи се и заборављају, али неке посебно шумарске, посебно стручне ловачке згоде, никад”.

Народни човјек и савјтник генралног директора ЈПШ ''Шуме Републике Српке'', Драган Грабовац каже:

''Ветерани шумарске струке су углавном људи у поодмаклим годинама који су отишли у пензију. Приредимо један ручак са њима и одржимо овако и расправу и мислимо да то ће прећи у традицију. Приступ је другачији према времену, некад су били другачији приступи, па онда анализирамо прошлост, садашњост и видимо шта ћемо у будућности, како се креће јавно предузеће”.

Професор др Рончевић је рекао: ''Посебна ми је ћаст и здовољство што могу да вас поздравим као бивше студенте који се сада налазе у статусу у којем се налазим и ја. А мени је среће доживјети то. Саслушао сам пажљиво излагања колега. На неке дијелове имам примједбе, а оно што није наглашено ја желим да то нагласим. Ни један од говорника није помињао стање у образовању, као што је средњег стручног кадра и на факултету? Педложио би да се Министарство за просвјету врати средњу техничку шумарску школу, јер оно које се стиче у средњошколским центрима није оно што је некада било, јер добар шумарски техничар је десна рука за шумарског инжењера...Шумарски факултет у Бања Луци је донекле стао на своје ноге, а ми смо пропустили прилику да реагујемо, као и стручне организације (друштво шумарских техничра и инжењера , шумарски факултет, министарство за шумарство), јер се отварају неки нови шмарски факулти, као што је онај у Власеници, а још увијек шумарски факултет у Бања Луци тавори са кадром. Који то кадар образује Шумарски факултет у Власеници, какве лиценце они мају и од кога си их добили? То је зе мене озбиљан проблем...''

Најзабвнији дио је томбола и главна награда моторна пила, коју поклања Шумоопрема из Бања Луке и представник Бојан Јокановић, а добио је Богдан Ступар.

Свакако треба истаћи добар извбор музике уживо, гдје су два пјевача и једна пјевачица забављали ветерне и госте из јавног предузећа и министсрства за шумарство, међу којима је и шофер дирктора ШГ ''Височник'' Хан Пијесак, који је гитариста и падобранац, врло занимљив и поштен човјек. Њему се придружио у пјевању и савјтник директора, како смо нагласили – народни човјек Драган Грабовац.

Захваљујући мојој маленкости, као оснивачу и власнику Прве интернет ТВ ''Људи говоре'', све ово је представљено јавно тамо да га гледају сви људи на земаљској кугли, али сам приредио и билтен досадашња три сусрета са професором др. Зораном Маунагом, који је кристал који вибрирау шумарству и шумарској струци у сваком здравом и појмљивом смислу.

Општи утисак је добар, с напоменом да се читање реферата не може у цјелости подржати у сали гдје звече тањити и виљушке, пролазе конобари, тако да то поспјешује скретање пажње за слушање предавача.

Осјтљивој савјести да се закључити да то и јесте слика стања у шумрству, вкако сам давнов закључио у књизи мојих трактата 2004. године : ДИКТИРАН И КОНТРОЛИСАН ХАУС У ШУМАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Морам признати, сада је шума отета од струке и народа...Шумри су постали, неправедно је то рећи јер су у политичком жрвњу или потопљени водом као страхом - ''обманути обмањивачи'', а шума плијен грубих експлоаторско профитерских појединаца, који нису криви, јер им је то омогућила држава. ''Системска грешка'', што би рекао наумни инжењер Слободан Форцан из Сокоца, а спас је како је трекао велики знаиша и најбољи инжењер као нормирац правних норми у шумарству мр Радован Симић, који је у препуној сали Привредне коморе у Бања Луци, рекао шумрима колегама, на крају излагања, гдје су га сви слушали ''заустављеног дисања'': ''Ако е овакав Закон о шумама усвоји , запамтите, у шумарству ће настати прави хаос''.

Тако и толико, ваш и непоткупљив свједок,

                                                                                                 Недељко Жугић

 

 

МОРАЛНА И ПРАВНА СМРТ 

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 

УОД КАО УВИД, ЈАВНЕ КРИТИКЕ

Овај мој мултимедијални запис, као и сви остали није за камена срца и тврде уши, оне који више воле једну емоцију која ће задовољити њихову душу и сујету, него туце чињеница. Није ми намјера да било кога морално и политички, људски, дискваификујем, али јесте да укажем да без минимума моралности ни један првни акт се не може одржати, али ни однос људи под кишобраном тог акта.

Овога пута у питању је Статут Удружења књижевника Републике Српке и Изборна скупштина која је одржна, гле доказа да ни случанот није случајна, на дан шале . 1 . априла 2017. године у Бањ Луци, а медији нису пренијели ни гдје, а нису били ни позвани, иако је Статутом наложена јавност рада Удружења.

Као човјек осјетљиве савјсти, а никако назлорјечив и назлобрз, обраћам се јавности, коју желим упознати да Удружње књижевника, у организационо-правном и моралном облику, не постоји, а давно сам рекао (а идемо са нервом доказа у свему), у Пресу – петак 17. јуна 2011. године: ''Удружење је већ мртво'', и исте мјесеца и исте године: ''Доста ми је лакрдијаша''.

Уз то, што би се рекло није се добро хвалити, али оправдано је ако имаш чиме, а другин неће да то признају, јер је морал отишао низ стрмине, негдје у провалију, објавих низ чланака, трактата, издавања књига и часописа, оснивање и реализовање културних манифестација, све у акционој жељи да помогнем, да отворим очи и побудим кохезине силе заједништва код писаца, који би требало да су живи сеизмографи народних зебњи и примјер моралности и правичности , као непоткупљиви свједоци свога народа. Ево тога на увид, као увид, овом опсежном и посљедњем истраживању када су у питању писци Републике Српске. Чланци, трактати, колумне, уломци из романа, плакате из монодраме ''Оде, а да није погинуо'': ''Писцима помраченог ума звијезда мржње увијек сија'', ''Писци миљеници и прогоњени писци'', ''Писци, издавачи и донатори'', ''Трагичан положај књижевника'', ''Купање без сапуна'', ''Договор или коначан разлаз'', ''Нека писаца макар никоме не требали'', ''Слава писаца је свето сиромаштво'', ''Умножени до бесмисла'', ''Књижевници живе своје свето сиромаштво'', ''Више писаца него читлаца'' , ''Награђивали, а нису читали'', ''Зачетници еколошке књижевноти'', ''Славопојним писцима даш паре и зачепиш уста'', ''Ко злима опрашта, добрима шкоди''... А да не говоримо о манифестацијама''Пјесници са дјецом'', ''Књижевници са народом'' и часопису ''Глас истока'' – за науку, културу и друштвени живот'', објављеним књигама... Довољно за увод као увид!

 

СВИ ДОСАДАШЊИ ПРЕДСЈЕДНИЦИ

Удружење књижевника Републике Српке је основано на Јахорини (Пале) 1993. године , а моја маленкост је била у Иницијативном одбору. Пви предсједник је био проф. др Никола Кољевић, који је био човјек без икаквог државног утицаја, али моралан и стручан. Други предсједник је био покојњи Владимир Настић, који је био у вријеме преврата Биљане Плавшић и пресељења држвних надлежности и служби у Бања Луку, трећи у неком прелазном периоду, Ранко Прерадовић, четврти Бранко Милановић, пети Зоран Костић, који није био у рату у Републици Српској, са држаљнтвом Црногорским, и по жени Руским, а мислим да има и Србијанско, који се, опште узевши није снашао на тој функцији по друге , а ни по самог себе, без обзира што неки мисле да јесте, шести је на опште чудо, јер није из Бања Луке, а било је опклада да мора бити, Јованка Стојчиновић из Добоја, која је олако и не знамо из којих разлога ту срамну и неодрживу функцију препустила Предрагу Бјелошевићу, вјечном директору Дјечијег позоришта из Бања Луке, који је то био као вршилац дужности до срамне и Изборне скупштине , која ге је неморално и право неосновано изабрала за предсједника. Можда је то закон случаности или сретних бројева, али седми је посљедњи што се тиче моралности и првних норми, јер Удружење бира руководство без озакоњене и легитимне статутарне већине, како то налаже Закон о удружењима и фондцијама Републике Српске...

 

НЕРВ ДОКАЗА МОРАЛНЕ И ПРАВНА СМРТИ

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Стални сукоби и свађе, нерегуларан рад и селективно-манипултивни избор руководства Удружења књижевнка, никада са регуларним заказивањем скуптшине, тј да се сви чланови писмено обавијесте на кућну адресу или да се вријеме и мјсто одржавања скупштине објави у електронским и штампаним медијима, тако да се, као први, испоштје члан 8. Став један Статута у којем се каже да је рад Удружења јаван, како за чланове, тако и средства информисања. Тиме је повријеђен и члан 9, став 2 (заштита људских права и слобода), темељна повреда Статутарна и Уставна је члан 19. (Скупштина Удружења је највиши орган управљања и одлучивања, јер њу чине сви чланови удтружења, а не оне које су селективно позивали, а неке нису ни телефонски ни електроснки путем, да не кажем о уредним позивницама послатих поштом на адресу, са обавезном потврдом о пријему).

Предсједници подржница, прије скупштине, нису обавијестили свој чланове, ни одржали консултативни састанке, а нису никада ни заказивали било какве састанке, да ће бити оџана Изборна скупштина Удружеја књижевника Републике Српске.

Ко је позвао из Херцеговине Радослава Милошевића, Новицу Телебак, Ручицу Комар, Момчила Голијанина... Нико и ни једног!

Гдје су чланске књижице, које годинама нико није добио, осим оних који манипулишу Удружењем, адресарник чланова, било какав документ о одржаним сједницама, јавним позивима???

Гдје је Надзорни одбор и Суд части? Ако их има, зашто Надзорни одбор не указује на грешке у незаконитом раду скупштине, односно избору, а суд чсти да позове пред Скупштином на моралну одговорност незаконитог рада досадашњих предсједника и других чланова. Гдје су приједлози за искључење оних који на најгрубљи и најнеморалнији начин воде и представљају Удружење, као ових 37 селективно позваних чланова, који у име 160 чланова бирају нелегално предсједника и замјенике, удробивши у сву ту лакрдију и позног и признатог режиера Емира Кустурицу?

Која иронија је да њих 37 присутних, чекају 30 минута, али не у ставу мирно да дође огромна већина од 123 необавјештна чланова удружења!?

И све то сматрају легитиимним, статурарним, Уставним...???

Гдје је и шта је радио пресједник и секретар Удружња, који према члау 32 Статута, треба да брину о свему томе.

Према изнесеном чињеничном стању, јавно објављујем да је Удружење књижевника, не замрло, како сам давно писао, већ мртво, без виталних морално правних-норми о било каквом његовом помену и опстојању.

Овим путем, јавно и личним дописом Уставном суду, предлажем да поништи Статут Удружења књижевника Републике Српке и забрани рад Удружења, према члану 41, јер дјелује супротно одредбама члана 3. става 2 Закона о Удружењима и Фондцијама Републике Српске, јер ради у интересу неформалних група, одређујући своје ставове и циљеве и дјелатности, које нисе у складу са Уставом и Законом о удружењима и фондацијама.

Темељни доказ је посљедња изборна скупштина, која је одржна у Бањој Луци 1. априла 2017. године , без позивница свих чланова, који има 160, него само 37 који су гласовима од 23 за Предрага Бјелошевића и 13 за Миленка Стојчића одлучили о избору ''предсједника'' Удружења, што није надполовична већина, јер још 123, односно умјесто 37, требало је да буде на Изборној Скупштини 81, а не 37 манипултивно и селективно позваних чланова.

Врхунац ироније је када су тих 37 чланова, чекањем од 30 минута да, наводно, дођу остали чланови, бар до надполовичне већине од укупног броја, наставили са радим и изборима предсједника и осталих органа. Помен мртвима је обично минут на јавним скуповима, а овдје је то тридесет пута дуже.

Имајући у виду такву чињеницу, то и такво удружење је са оправдањем изоствљено да буде удружење од посебног друштвеног интереса, јер онима који не поштују ни минимум законитости једне државе, а хоће од ње финансијску помоћ и потпору, у времену општег сиромаштва, треба подржати оне који су државу стварали и поштују њене законе и правила понашања.

Пале , 5. 4 . 2017.

                                                                               Недељко Жугић

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.